НАСА никад ближе Сунцу

Agencije
НАСА никад ближе Сунцу
НАСА никад ближе Сунцу

Сонда Паркер приближила се довољно Сунцу како би открила досад невиђене феномене и понудила доказе за поједине претпоставке, али и неколико изненађења.

Од лансирања у августу 2018. године сонда Паркер америчке свемирске агенције НАСА обишла је Сунце три пута, приближавајући му се више него иједна свемирска летјелица досад и путујући брже него било који објекат направљен људском руком икад.

Почела су пристизати прва занимљива открића, објављена у четири чланка у часопису "Nature". Научници овим истраживањем траже одговоре на два главна питања о Сунцу: због чега соларни вјетар убрзава кад крене у свемир и зашто је сунчев спољни слој (корона) до 500 пута топлији од унутрашњих слојева.

Истраживање је открило досад невиђену активност у плазми и енергији на ивици сунчеве атмосфере, укључујући промјене магнетног поља и избојима електрично набијених честица (познатијих под називом соларни вјетар). Ти вјетрови одлазе у свемир, дио их у пролазу закачи и Земљу, па је важно истраживати их како би боље заштитили астронауте и електроенергетску мрежу.

Сонда Паркер је по први пут открила јасан извор спорог, равномјерног вјетра како долази из Сунца. Пристигао је из рупе у корони, гдје су гасови хладнији и мање густи. Научници су знали како се вјетрови који пристижу са Сунчевих полова крећу брже, али сад су први пут успјели детектовати изворишну тачку спорог вјетра који пристиже са екватора наше матичне звијезде.

Сонда је такође открила таласе магнетне енергије како јуре кроз соларни вјетар и измјерила како се соларни вјетар на тренутке кретао брзином већом од 480 хиљада километара у секунди, да би потом изненада нестао.

Избоји би могли понудити објашњење зашто је корона тако врела. Чини се како су чести: Паркер је забиљежио њих око хиљаду у 11 дана посматрања. Али, крили су још једно изненађење. Били су тако снажни да су промијенили Сунчево магнетно поље у појединим подручјима.

Научници већ дуго претпостављају како је Сунце окружено подручјем без козмичке прашине, сићушним остацима планета и астероида који плутају свемиром док их не зграби гравитација оближње звијезде. Прашине не би требало бити јер би је врелина Сунца требала испарити приближи ли му се превише.

Сонда Паркер се по први пут приближила довољно како би нашла доказе да је та претпоставка тачна. Прашина је заиста постајала све тања што се више сонда приближавала Сунцу.

Ипак, и ту је научнике чекало изненађење. Ниво прашине се смањивао постепено, не нагло како би се очекивало у сценарију с испаравањем.

Током шест идућих година сонда Паркер приближиће се Сунцу још 21 пут, сваки пут све више. Највише ће му се приближити на око 6,5 милиона километара од површине. Током сваког прелета требало би да прикупи све више података.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана