Људи би могли да производе отров као змије

ГС
Foto: Image by Pfeilgiftfeder from Pixabay

Могу ли људи једног дана да постану отровни у дословном смислу те ријечи? Иако је мало вјероватно да ће наш комшија убрзо постати опасан као поскок или звечарке најновије истраживање показало је како људски организам има све предуслове за производњу отрова. Заправо, ту могућност имају сви гмизавци и сисари.

Стручњаци су открили да низ флексибилних гена, код људи већином повезаних са пробавним (пљувачним) жлијездама које се налазе око усне дупље и ждрела, даје одговор на питање како су отровне животиње настале од оних које немају ту посебну моћ.

"Ми заправо имамо све потребне елементе за производњу отрова. Сада је на реду процес даље еволуције", рекао је еволуцијски генетичар Агнеш Баруа с Института за науку и технологију Окинава.

Многе врсте животињског царства, попут паука или змија, могу да створе орални отров. Биолози су већ знали да отров у устима тих животиња производе модификоване пљувачне жлијезде, али је ново истраживање открило молекуларну механику која стоји иза те модификације, пише "Live Science".

Флексибилно оружје

Моћ стварања отрова је прави примјер флексибилности природе. Многе компоненте оралног отрова заједничке су различитим животињама. На примјер, састав отрова гусјеница налази се и у змијском отрову.

Научници током најновије студије нису били фокусирани на саме токсине, већ на гене који их омогућују. Ти регулаторни гени чине основу читавог система стварања отрова, али га не производе директно.

Истраживачи су започели анализу генома змије тајванског хабуа (Trimeresurus mucrosquamatus), инвазивне врсте на Окинави.

"Будући да знамо функцију свих гена код те змије, само треба анализирати који су гени повезани с онима задуженим за стварање отрова", рекао је Баруа.

Тим је пронашао констелацију гена која је честа у више тјелесних ткива код свих амниота. Амниоти су копнени кичмењаци (сисари, птице и гмизавци) који изнутра оплођују своја јајашца или полажу јаја на копну.

Многи од тих гена повезаних с генима за производњу отрова учествују у савијању протеина, рекао је Баруа, што има смисла јер отровне животиње морају да произведу велику количину токсина који настаје од бјеланчевина.

Те исте врсте регулаторних гена има у обиљу у људским жлијездама, које такође у великим количинама производе бјеланчевине у пљувачки.

Од неотровних до отровних животиња

Другим ријечима, сваки сисар или гмизавац има генетску предиспозицију за стварање оралног отрова.

С тиме да људи, заједно с мишевима, већ производе кључни протеин који се налази у многим токсинима.

Каликреини, протеини који метаболизирају друге протеине, а који се излучују у пљувачкој, кључни су дио многих отрова.

То је зато што су то врло стабилни протеини који функционишу и када су изложени мутацији.

На тај начин лако долази до корисних мутација каликреина које чине отров болнијим и смртоноснијим (један од учинака каликреина је нагли пад крвног притиска).

"Није случајно да је каликреин најпроширенија компонента у отровима широм животињског царства, јер је у било којем облику врло активан ензим", рекао је Брајан Фрај, биохемичар специјализован за отрове са Универзитета Квинсленд у Аустралији.

Каликреини су стога природно полазиште за хипотетички настанак отровних људи.

"Људи морају бити отровни да би преживјели. Можда ћемо у будућности имати све веће нивое каликреина", нашалио се Баруа.

Мада звучи примамљиво да једнога дана постанемо уистину отровни, мало је вероватно да ће до тога доћи.

Отров се код животиња развија као метод одбране или као начин заробљавања плена, а ми за сада помоћу пољопривреде врло добро функционишемо и без тог помагала, преноси Б92.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана