Чудовишна студија: Експеримент на дјеци чији су резултати деценијама били скривани

GS
Foto: YOUTUBE/ PSYCHED

Експерименти на људима, посебно онима који су припадали маргинализованим групама, у прошлости су често прелазили етичке границе.

Психолози и научници данас својим експериментима и истраживањима покушавају да открију информације које ће излијечити болести, открити корен одређених поремећаја и побољшати опште здравље становништва.

Међутим, у прошлости се експериментима није увијек приступало на најадекватнији начин. Експерименти на људима, посебно онима који су припадали маргинализованим групама, често су прелазили етичке границе.

Један од најпознатијих експеримената преласка те линије је 'Чудовишна студија' (The Monster Study). Име није добила јер подразумијева било каква чудовишта, али сама идеја је била толико застрашујућа колегама психолозима да су резултати годинама били скривани.

Шта је 'Чудовишна студија'?
'Чудовишно истраживање' спровео је др Вендел Џонсон. Џонсон је био логопед који је желио да сазна више о томе зашто се код поједине дјеце јавља муцање. Он је развио The Monster Study како би провјерио да ли је муцање посљедица биологије или наученог понашања.

Када је спроведена 'Чудовишна студија'?

Доктор Џонсон је спровео експеримент 1936. године на Универзитету у Ајови. Етици нису дали приоритет као што је то данас случај у психологији и научним експериментима.

Шта се догодило?
Џонсон је одабрао двадесет двоје дјеце сирочади као учеснике своје студије. Један број сирочади је имао проблема са муцањем, док је други дио дјеце нормално говорио за свој узраст.

Сирочад су подијељена у две групе, у којима се налазио једнак број дјеце која муцају и која не муцају. Једна од тих група била је означена као 'нормални говорници'. Остали су означени као 'муцачи'. Током експеримента дјецу су се третирало у односу на то у којој су групи ('нормални' или 'муцачи'), без обзира да ли су муцали или не.

Џонсонов тим се састајао са дјецом сваких неколико недјеља током пет мjесеци како би '"процијенио" њихов говор. Дјеца у "нормалној" групи похваљена су због своје способности доброг говора, чак и ако су заправо муцала или су имала проблема са говором. Дјеци у групи "муцачи" речено је да лоше говоре, пише Practical Psychology.

У јесен 1938. Вендел Џонсон је регрутовао једну од својих бивших студенткиња која је дипломирала клиничку психологију, двадесетдвогодишњу Мери Тјудор, која је била страствена, али плашљива, да се придружи експерименту. Она је требало да проучи да ли ће то што дјеци која не муцају говоре да муцају створити проблеме у њиховом говору. Универзитет је имао стални истраживачки однос са сиротиштем у Давенпорту у Ајови, па јој је Џонсон предложио да тамо ради на истраживању.

Џонсонова студија није само покушавала да изазове муцање код здраве дјеце, него је и покушавала истраживала да ли ће похвала помоћи дјеци која муцају да 'нормално' проговоре. Тјудор и још пет студената који су пристали да учествују слушали су свако дијете како говори и оцијенили су их од 1 (лоше) до 5 (течно).

- Неспреман за разговор, али јасно показује проблем муцања - написао је један од студената приликом оцјењивања дјетета и његовог говора.

- Напетост, одуговлачење, експлозивност, понављање. То је све код муцача - написао је други.

Тјудор је написала да "верује да ће се с временом дјеца опоравити, али да су истраживачи на њих оставили трајни "утисак"".

Била је у праву.

У својој је дисертацији извијестила да је разговарала са дјецом која муцају и којима је говорила да заправо не муцају те их подстицала изјавама попут: "Прерашћеш то (муцање), па ћеш моћи да говориш много боље него што сад говориш... Не обраћај пажњу на оно што други говоре о твојим говорним способностима јер не схватају да је ово само фаза", написала је.

- Особље је закључило да имаш великих проблема с говором... Имаш многе симптоме дјетета које почиње да муца. Сваки пут кад осјетиш да ћеш замуцати, мораш одмах да престанеш да говориш - говорила је деци која су стављена у групу "муцача" а која нису имала проблем с муцањем.

- Користи своју снагу воље... Учини све да спречиш муцање... Никада немој да говориш ако то не радиш како треба.

Након другог састанка с петогодишњом Нормом Јеан Пуг, Тјудор је написала: "Било ју је јако тешко натерати да проговори, иако је прије мјесец дана говорила врло слободно. Још једна у групи, деветогодишњакиња Бети Ромп практички одбија да разговара", пише New York Times.

- Хејзел Потер, 15 година, најстарија у својој групи, постала је пуно свјеснија себе и мање говори него прије", примијетила је Тјудор.

 

Резултати 'Чудовишне студије'

Дјеца која су означена као "нормална" нису била много угрожена похвалама истраживача. А побољшање говора је примијећено само код једног дјетета из ове групе које је муцало.

Дјеца у групи 'муцача' су прошла много горе. Нарочито она која нису ни имала проблем са муцањем, него им је само речено да имају. Од шесторо дјеце која су кажњавана због непостојећих проблема с муцањем, петоро је развило говорне проблеме. Извјештаји показују да су се та дјеца повукла, а нека су потпуно престала да говоре. Та дјеца су тада имала само пет година.

Студија је осмишељана с најбољим намјерама. Џонсон и његове колеге са Универзитета Ајова често су спроводили истраживања на себи и одраслим добровољцима у име проналаска лијека за муцање.

Дио истраживача који су учествовали у експерименту су били забринути да употреба сирочади прелази етичке границе.

Џонсон није био једина особа која је спроводила студије на маргинализованим групама у име науке - нацисти су радили исту ствар у Њемачкој.

Већ тада, 1930-их година, 'Чудовишна студија' је према мишљењу многих прелазила етичку границу. Кориштење сирочади је било неприхватљиво. Чак ни особље сиротишта није било свесно што се заиста догађа. Након завршетка експеримента показало се да дјеца која су имала проблем са муцањем, које често са годинама само нестане, касније су патила од психолошким траума. Истраживачи су знали да за то постоји могућност.

Због етичких проблема, резултати студије никад нису објављени.

 

Утицај студије

Испитаници нису знали да су дио истраживања чак ни шездесет година након што се догодило. Неколицина студената патологије говора са Универзитета Ајова сазнало за студију након што је објављена. Подаци су били корисни јер нико у то вријеме није прикупио толико података о муцању и његовом поријеклу. Али премиса студије била је толико застрашујућа да су јој студенти дали надимак 'Чудовишна студија'.

Јавност је сазнала за овај експеримент тек 2001. године кад је The San Jose Mercury News објавио низ чланака о студији и коментара логопеда. Док су неки тврдили да је експеримент прешао многе етичке границе, други су тврдили да је тај начин истраживања само резултат свог времена. Неки су признали важност података, док су други рекли да нису дошли до правих закључака.

У том тренутку Вендел Џонсон је био мртав више од 30 година. Универзитет у Ајови упутило је службено извињење за студију.

Када је истина о истраживању постала национална вијест, испитаници су почели да повезују шта им се догодило. Услиједиле су тужбе.

Почетком 2000-их, троје испитаника из скупине 'муцача' тужило је Универзитет у Ајови због емоционалног стреса и лажног представљања. У тужбу су се укључили и потомци још три дјетета која су била у групи 'муцача'.

Тужитељи су тврдили да је утицај студије имао трајан утицај на њихов живот. Суд је пресудио у њихову корист, а Универзитет у Ајови платило је више од милион долара жртвама и њиховим насљедницима, преноси Национална Географија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана