Како су настале аутомобилске сирене
Већина возача је захвална на постојању трубе у аутомобилу - јер како би на други начин могли попратити сочне псовке упућене другим сучесницима у саобраћају. Неки људи једноставно не знају возити и то им треба гласно ставити до знања.
Међутим, систем упозоравања у аутомобилима је стар преко стотину година и није првобитно замишљен као што се користи данас. Након што су се први аутомобили укључили у саобраћај, људи су увидјели да би било згодно да постоји неки систем упозорења који би упозоравао учеснике у саобраћају на надолазеће возило. Британска Влада је убрзо нашла рјешење.
Године 1865. у Уједињеном Краљевству изгласан је закон у којем сва моторна возила „морају бити праћена пјешаком који носи заставу током дана, односно лампу по ноћи". Нова регулација се звала „Закон локомотиве" и „Закон црвене заставе".
Проблем овог рјешења је очит. Зашто би се уопште возили аутомобилом ако неко испред нас треба ићи пјешке? Додуше, то је у оно вријеме имало можда и неког смисла - прва казна за пребрзу вожњу уручена је возачу тако што га је полицајац пресрео бициклом! Но, замислите данас да путујете аутомобилом на посао док неко испред вас шета и маше са црвеном заставом.
Но, убрзо су законодавци почели тражити ново рјешење. У Масачусетсу законодавац је предложио да сви аутомобили буду опремљени звоном које би звонило сваки пут када точак направи један окрет. Још луђа идеја је била да возач испаљује ватромет испред себе да упозори остале на своје кретање.
С временом су аутомобили добили разне опције за сигнализацију које су возачи користили и да упозоре остале, али и да их питају ко им је дао возачку дозволу. Међутим, тако су аутомобили добили звона, звиждаљке, ручне трубе (попут оних на хипстерским бициклима) што је у суштини било тише и мање застрашујуће од данашњих сирена.
С временом су аутомобили постајали све бржи, па су произвођачи аутомобила у периоду 1910 и 1920-их често на возила стављали сирене са више тонова у своје аутомобиле. Но, убрзо су произвођачи схватили да би широк спектар звукова требало замијенити стандардом. Тако су се убрзо произвођачи аутомобила усагласили да се користе електричне трубе са једним тоном који је био најчешће Ес или Ц. Шездесетих година се схватило да се звук сирене са два тона боље „пробија" кроз саобраћајну буку, тако да су се тонови повисили на Фис и Аис.
Данас су трубе јако гласне и пуно се користе: иако су свој пут почеле искључиво као сигурносна иновација, данас се користе за поздрављање, љутњу, сватовске поворке, изразе среће, изразе љутње, углавном за сва могућа емотивна стања.
Идући пут када потрубите оном ко вам одузме предност, сјетите се да би сте га у давној прошлости евентуално могли гађати заставом или ватреним куглицама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
