"Друм будућности": Први њемачки ауто-пут слави 90. рођендан

За 15 година колико је био келнски градоначелник, Аденауер је реализовао многе велике пројекте, међу њима и сајам, гдје је данас сједиште телевизије РТЛ, знаменити висећи мост преко Рајне и Фордову фабрику.

Али, како је већ тада слутио, ауто-пут је био нешто посебно и револуционарно, са домашајем много даље од његовог родног града.

"Тако ће изгледати путеви будућности", предвио је овај конзервативни политичар на отварању.

"Надам се да ће уштеда времена и удобност вожње ка Рајни и њеном лијепом крајолику привући нове пријатеље из земље и иностранства".

Зашто се онда у јавности за њемачке ауто-путеве везује друго име? Да је Адолф Хитлер градњом ауто-пута са улица одвукао стотине хиљада незапослених вјероватно је најдуговечнија нацистичка легенда.

Министар пропаганде Јозеф Гебелс тврдио је да је фирер на идеју дошао још 1923. Тада је сједео у затвору, послије пропалог покушаја државног удара, преноси б92.

Осим што је написао памфлет који је поставио оквир за ужас Холокауста и рата, у затвору је, према Гебелсу, "преко колена раширио карту наше отаџбине и у њу уцртао своје ауто-путеве рајха", наводи агенција дпа.

Нацисти су заправо до доласка на власт 1933. били гласни противници аутопутева, уосталом као већина тадашњих политичких партија у земљи. У Вајмарској републици скоро да је постојао консензус како су путеви само за моторна возила луксуз само за 10.000 најбогатијих.

Просечан човек, наиме, себи није могао да приуште аутомобил. Па зашто би онда држава трошила баснослован новац на мрежу путева, када већина ионако путује возом?

Међутим, друмски саобраћај се брзо развијао. Број регистрованих возила се утростручио од 1924. до 1929. На путевима неадекватним за нове услове учестале су несреће на сеоским путевима, објашњава Улрих Сенијус, директор Рајнско-вестфалског привредног архива у Келну.

Не чуди, јер истим друмовима кретали су се камиони, аутомобили, коњске запреге, бициклисти и пешаци. Тако је било и на старом путу Келн-Бон, где је саобраћај био најгушћи у Немачкој. Туда су ишла сва теретна возила од севера ка југу и обратно, а уз њих су за викенд у долину Рајне долазили туристи из рурске области, Диселдорфа и Келна, рекао је Сенијус.

Уз саобраћај, јачали су и захтеви да се пут прошири и одвоји само за моторна возила. Ауто-пут је завршен усред светске екононске кризе, а из угла планера је то била предност јер су људи били практично принуђени на муктрпан, а јефтин рад.

Тако је 5.540 људи, без багера, почело градњу "аутобана".

"Градња од октобра 1929. била је чисти физички рад", кажу у оператеру ауто-путева, предузећу Аутобан ГмбХ (Аутобахн). На крају је први ауто-пут изгледао скоро исто као што изгледају данашњи - са четири траке, потпуно прав и без раскрсница.

Планери су поставили стандарде: нагиби су до данас остали мали, дозвољени радијус кривина велики, а коловоз благо нагнут устрану, да кишница може да отиче. Касније су стигле и заштитне ограде и осветљење.

Није било само банкине између трака у супротном смеру - у почетку их је раздвајала још једна, широка трака, која је често злоупотребљавана за претицање.

Нацисти су Аденауеров аутобан одмах по доласку на власт изнова прогласили сеоским путем, отворивши врата слављењу Хитлера као изумиутеља аутобана.

Савезни ауто-пут А555 данас ипак важи за први такве врсте у Немачкој. Ни то, додуше, није баш потпуно тачно, каже Сенијус.

Званично, та рута је ауто-путем проглашена тек 1959. На отварању 1932. описана је као "друм без раскрсница за моторна возила." Наиме, 555 је отворен пре него што је измишљена реч ауто-пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.