Мундијалски стадиони тужно празни
Бањалука - Свјетско првенство у фудбалу планетарно је највећи спортски догађај, већи чак и од Олимпијских игара. Многе земље чине све да би добиле организацију мундијала, неке су чак посезале и за недозвољеним средствима са надом да ће домаћинством оваквог догађаја доћи до економског процвата, велике зараде и потпуне туристичке отворености ка остатку свијета.
Свјетска фудбалска федерација (ФИФА) има високе захтјеве. Од организатора тражи врхунску инфраструктуру, не само спортску него саобраћајну, смјештајну као и широку логистику. За то су потребна огромна улагања, што су осјетили посљедњи организатори мундијала Јужна Африка, Бразил и Русија. И док је највећа земља свијета финансијски добро прошла, то се не може рећи за претходнике. Највећи проблем је са стадионима.
Све земље су градиле врхунске објекте, али је проблем настао након мундијала, јер на њима нема ко да игра. У 34 стадиона, ове три земље уложиле су више од 11 милијарди евра. Већина објеката пропада или је промијенила намјену. Посјећеност на фудбалским утакмицама у националним лигама је поражавајућа. Тако стадиони у Јужној Африци изграђени за СП имају мизерну посјету, непуних десет одсто капацитета ових здања буде испуњено на домаћим утакмицама. Нешто боља ситуација је у Бразилу, гдје 22,9 одсто капацитета стадиона бива испуњено.
У Русији је донекле и пристојна посјета, јер гледаоци попуне 37 одсто капацитета. Само три стадиона, барем 15 пута у сезони имају испуњен већи дио трибина, а сви се налазе у Русији. То су Спартакова "Откритије" арена, Зенитов стадион у Санкт Петербургу те стадион у Ростову. Национални руски и бразилски стадион "Лужњики" и "Маракана" имају добру посјету, али на њима игра само репрезентација. У овој причи проблем представља ниво на којем играју клубови из градова са великим мундијалским аренама.
Тако су у Бразилу трећелигаши и четвртолигаши домаћини на огромним стадионима, а немају публику ни за омању дворану. Тако је арена "Пантанал" већ у рушевинама, док је дио стадиона у главном граду Бразилији претворен у аутобуску станицу. Ни у јединој афричкој држави која је организовала свјетско првенство ситуација није боља.
Била би још поразнија да нема других популарних спортова попут рагбија, атлетике или крикета.
Они су од заборава спасили стадионе у Преторији, Нелспруиту, Бломфонтејну и Перт Елизабету. Једино Кајзер Чифси у Јоханесбургу имају добру посјету, бар за тамошње стандарде, а у просјеку их гледа 10.000 навијача.
Финансијски минус
Бразилу је требало пет, а Јужној Африци шест година да изађу из финансијског минуса у који су доспјели великим улагањима у организацију Свјетског првенства. Иако ове земље стално приказују раст прихода, посебно у туризму, резултати ипак нису ни близу очекиваних. Само је Русија остварила брзе добити. Јужна Африка уложила је четири милијарде у стадионе, а новац је вратила 2016. године. Бразил је уложио милијарду мање, а тек је ове годину дошао на нулу. Од очекиваног развоја економије није било ништа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
