“Гласов” водич кроз свјетска првенства - Енглеска 1966.: Трофеј остао у колијевци

Мундијал је организован у склопу прославе 100 година постојања фудбала у савременом смислу које је обиљежено 1965. Поново је Европа била домаћин и био је ово први Мундијал на енглеском говорном подручју. Поново је било бојкота, јер афричке земље нису добиле гаранције да ће имати директног учесника из квалификација у којима се нашло рекордних 70 земаља. Дебитанти су били Португалија и Сјеверна Кореја, а није било Чехословачке и Југославије које су заузеле треће, односно четврто мјесто у Чилеу четири године раније.

Велики скандал десио се четири мјесеца прије почетка такмичења, када је украден трофеј “Жил Риме”. Брзо је пронађен у жбуњу, гдје је био замотан у новине након велике потраге, а јунак је био полицијски пас Пиклс (краставчић).

Систем такмичења остао је исти и 16 тимова било је распоређено у четири групе из којих су прве двије ишле у четвртфинале. Енглези су спремили осам стадиона за престижни догађај па су домаћини били Манчестер (“Олд Трафорд”), Ливерпул (“Гудисон парк”), Сандерленд (“Рокер парк”), Шефилд (“Хилсборо”), Мидлсбро (“Ајресом парк”) и Лондон (“Вембли” и “Вајт сити”).

Вили прва маскота

Једна новина која ће касније бити стални дио свјетских првенстава уведена је у Енглеској. Наиме, Мундијал је први пут добио маскоту. Лавић Вили имао је ту част да се по њему препознаје највећи свјетски фудбалски догађај.

Енглези су осјетили прилику да пред својим навијачима коначно стигну до трофеја и потврде да су колијевка фудбала, а играма у групи наговијестили су високе домете. Ипак, трема је учинила своје па су први меч са Уругвајем одиграли без голова, затим су побиједили Мексико (2:0), а потом и Француску (2:0) за прво мјесто у групи. Четвртфинале је донијело окршај са Аргентином која ће касније постати “мрски непријатељ”, нарочито након Фокландског рата. “Горди Албион” славио је са 1:0 голом Џефа Харста, а потом је са два гола Бобија Чарлтона савладана Португалија са 2:1. Финале је било и остало прича за себе, а одржано је 30. јула, на 36. годишњицу првог финала у Уругвају. Завршни турнир био је веома јак, много екипа претендовало је на титулу, али се до финала пробила Западна Њемачка која је након титуле 1954. постала фудбалска сила. До финала је надиграла Швајцарску (5:0), ремизирала са Аргентином (0:0), побиједила Шпанију (2:1), Уругвај (4:0) и СССР (2:1).

Више голова себи него ривалима

Два аутогола виђена су на Мундијалу, а оба су постигли Бугари - Иван Давидов против Мађарске и Иван Вуцов против Португалије. Бугари су дали само један гол противницима и то Георги Аспарухов Мађарима.

Ране из Другог свјетског рата нису зацијелиле до краја, тако да Енглези ни по коју цијену нису смјели да буду поражени од Нијемаца и то на домаћем терену. “Вембли” је био спреман за славље, али је Халер у 12. минуту утишао чувени лондонски стадион. Само шест минута касније Харст је изједначио, да би Мартин Питерс у 78. донио предност. Ипак, минут прије краја Волфганг Вебер погодио је за 2:2, тако да су први пут у финалу играни продужеци. Гол Харста из 101. минута и даље је предмет спора. Након његовог ударца лопта се од пречке одбила на гол-линију, а судија Готфрид Динст из Швајцарске признао је гол на интервенцију свог помоћника Тофика Бахрамова из Азербејџана. И даље се води дебата о томе да ли је лопта цијелим својим обимом прешла гол-линију. Ипак, својим трећим голом Харст је отклонио све дилеме у вези са побједником и то је једини до сада виђени хет-трик у финалима. Изабраници Алфреда Ремзија све утакмице одиграли су на “Вемблију” и више никада нису били домаћини Мундијала.

Суноврат Бразила

Бразил је на Острво стигао као двоструки узастопни шампион, али се није прославио и завршио је као трећи у групи са побједом и два пораза. Бразилци су се жалили на неравноправан третман код судија које су дозволиле грубу игру, поготово против Пелеа којег су немилосрдно тукли па је играо ровит те није могао да дође до изражаја, а поштеђен није био ни Мане Гаринча. Овај пут Бразил није имао замјену за Пелеа, попут Амарилда у Чилеу, па су морали раније да крену кући.

Неухватљиви “црни пантер”

Највећи португалски фудбалер свих времена уз Кристијана Роналда, Еузебио да Силва Мореира своје име у историју свјетског фудбала уписао је на Острву, гдје је постао најбољи стријелац са девет голова.

Рођен је 25. јануара 1942. у Мозамбику, који је у то вријеме био португалска колонија, а преминуо 5. јануара 2014. године. Звали су га “црни пантер”, “црни бисер” или “краљ”, а током професионалне каријере постигао је 733 гола на 745 утакмица. Фудбал је почео да игра у Бразилериосима из родног Мапута, а најбоље године провео је у Бенфики (1961 - 1975). Дрес Португалије носио је од 1961. до 1975. и на 64 утакмице постигао 41 гол. У побједи против Мађарске (3:1) није се уписао међу стријелце и први гол постигао је у другом колу против Бугарске (3:0) да би потом Бразилу дао два (3:1). Бљеснуо је против Сјеверне Кореје и са четири поготка спријечио велико изненађење. Корејци су водили са 3:0, али су изгубили са 3:5. По гол је дао Енглезима у полуфиналу (1:2) и СССР-у у мечу за треће мјесто (2:1).

Финале гледало 32,3 милиона људи

Први пут у историји Мундијала поједине утакмице преношене су путем сателита на друге континенте, а финале је било посљедње које је Би-Би-Си преносио у црној-бијелој техници. Финале су посматрала 96.924 гледаоца на стадиону, док је пред малим екранима било 32,3 милиона гледалаца у Великој Британији.

“Плави” почели пост

Послије сјајног четвртог мјеста у Чилеу 1962. године репрезентација Југославије је нестала са свјетске позорнице и наредних 12 година није је било на завршним турнирима.

Први пут након Другог свјетског рата “плави” нису заиграли на Мундијалу, јер су у одлучујућем мечу поражени од Француске на препуном паришком “Парку принчева”, гдје је на атлетској стази било постављено 10.000 нових сједишта јер “галски пијетлови” нису смјели да пропусте други Мундијал заредом. У групи са “триколорима”, Норвежанима и Луксембуржанима заузели су треће мјесто иако су имали исти број бодова као и скандинавска екипа, али слабију гол-разлику, мада им ни друга позиција не би донијела пролазак даље. Екипа селектора Љубомира Ловрића, којем је асистирао Александар Тирнанић, а коју су чинили Васовић, Галић, Јерковић, Џајић, Шекуларац... прво је славила против Луксембурга (3:1) и Француске (1:0), да би доживјела гостујући пораз од Норвешке (0:3), па добила Луксембург (2:5), а затим изгубила у Паризу (0:1). Реми са Норвежанима (1:1) ниједнима није донио ништа посебно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.