Спортски догађаји којима је “Глас” посветио посебну пажњу

Глас Српске
Спортски догађаји којима је “Глас” посветио посебну пажњу

Спорт је исписао многе лијепе странице историје, а “Глас” је увијек био ту да их обиљежи и отргне од заборава.

Зато смо у јубиларном броју одлучили да из мора важних догађаја истргнемо тек неколико и подсјетимо како је то било те како их је наш лист испратио

Крајина дочекала Куп

Од свих клубова у Крајини, а касније у Републици Српској посебан мезимац “Гласа” био је ФК Борац. Клуб који је 4. јула прославио 93. рођендан понекада је незаслужено, али више пута заслужено добијао третман на који су у многим другим колективима били помало и љубоморни. Борац је од свог самог оснивања био у правом смислу ријечи борац, који је својим симпатизерима доносио много радости, понекад и горчине, а његови навијачи били су најпоноснији 11. маја 1988. године, када је тадашњи друголигаш Југославије у финалу Купа савладао моћну Црвену звезду са 1:0. Већини љубитеља фудбала познати су сви детаљи о овој утакмици у којој се тренутак одлуке десио у 81. минуту, када је послије центаршута Амира Дургутовића Сенад Лупић био највиши у скоку и савладао Стевана Стојановића. Међутим, неки су остали сакривени и до данашњих дана. Од самог поласка за Београд све је кренуло наопако.

- Већ послије четири, пет километара, односно код Приједорске петље покварио нам се аутобус. Требало је да дође други, али није било слободног. Убрзо је дошао аутобус за градске линије у којем су биле дрвене столице. Тако смо отишли у главни град, а када смо дошли пред стадион, редар није хтио да нас пусти мислећи да смо навијачи - рекао је Дургутовић.

Дочек у Бањалуци за побједнике Купа маршала Тита био је величанствен.

- Дочекани смо као ванземаљци, а пролазећи кроз шпалир сви су хтјели да нас додирну и да се рукују са нама. На балкону изнад некадашњег “Борца” програм је водио Лимун Папић и сви играчи су се поименично обраћали маси. Када је мене најавио, узео сам микрофон и рекао да овакви навијачи заслужују да Борац буде у Првој савезној лиги. Тако је и било, и Борац је сезону касније постао прволигаш - присјетио се Дургутовић.

Прво навијање на женској кошарци

Град на Врбасу показао се као одличан организатор значајних спортских догађаја, а један од најважнијих свакако је Европско првенство за кошаркашице које је одржано од 22. до 28. септембра 1980. године, а имао је и свог представника у селекцији Југославије - Мерсаду Бећирспахић. Једна друга, тада млада играчица Слађана Голић, куцала је на врата репрезентације и са својим Младим Крајишником била спаринг партнер националном тиму током припрема.

- Мени је КЕП остао као један од најзначајнијих детаља на почетку моје каријере. Била сам на неки начин и сама активан учесник и увијек се радо сјетим тих дана - са поносом је истакла Голићева. 

Сва дешавања на првенству помно су праћена у
“Гласу” који је тада излазио три пута седмично. Али, остаће упамћено да је за вријеме финалног дијела турнира излазио свакодневно као својеврстан билтен првенства, са обиљем фотографија, текстова и разговора. Дугогодишњи новинар и уредник спортске редакције Лимун Папић, био је и генерални секретар Организационог комитета па му је припала част да репрезентативкама Југославије, на завршној церемонији, уручи бронзане медаље. За ЕП у Бањалуци издато је 238 новинарских акредитација. Такође, први пу­т је на једном женском првенству виђена фанатична подршка са увијек пуних трибина па и не чуди изјава репрезентативке Југославије Зорице Ђурковић која је рекла да публика заслужује златну медаљу.

Два славља рукометаша

Ниједан клуб из бивше Југославије, која је некада била рукометна велесила, није могао, а поготово не може ни сада, да се похвали чињеницом да је освајач два различита европска трофеја. То је једино пошло за руком рукометашима Борца који су 1976. године освојили пехар намијењен побједнику Купа европских шампиона, а  у предвечерје рата тријумфовали и у Купу ИХФ.

Доста је прича написано о та два сјајна успјеха, а најбољи свједок како су се титуле освојиле јесте директни учесник у оба финала Миро Бјелић. У првом је био играч на паркету, а у другом један од челних људи Борца.  Клупско руководство одлучило је да се кандидује за домаћина завршнице Купа шампиона, а он је предводио делегацију у Базелу.

- Са мном је ишао др Небојша Поповић, а у Загребу нам се прикључио тадашњи селектор репрезентације Иван Сној - присјећа се Бјелић.

Лицитирало се путем телепринтера јер тада није било интернета, а почетни износ био је 100 долара. Бањалучани су ишли до 16.000 и добили домаћинство.

И освајање Купа ИХФ 15 година касније, имало је своје драматичне тренутке. Наиме, након побједе у првом финалном мечу са ЦСКА, постојала је реална опасност да Бањалучани уопште не отпутују на реванш. Ипак, Бјелић је контактирао свог пријатеља тадашњег предсједника Олимпијског комитета Стјепана Кљујића који му је обезбиједио 700.000 тадашњих динара за пут. Све остало је историја.

Славија, Бенеш, Јосиповић

Успјехе Боксерског клуба Славија и његових  такмичара деценијама су вриједно пратили новинари “Гласа”, поготово прије рата. Из тог времена датирају и највећи успјеси овог колектива, који је 12. маја 1974. постао екипни првак Југославије послије чувене мајсторице против Каблова.

Ипак, далеко већу пажњу привукли су догађаји из марта 1979. године, када је Маријан Бенеш постао професионални првак Европе, односно пет година касније када се на ОИ у Лос Анђелесу Антон Јосиповић окитио златом.

- У граду је владала права еуфорија, а тог 17. марта пут дворане “Борик” слило се и старо и младо. Послије спектакуларног нокаута и великог славља, сви ми који смо били на лицу мјеста, али и они који нису, са нестрпљењем смо чекали сљедећи број “Гласа” да видимо шта је написано. И дан-данас, 40 година касније, сјећам се наслова “Величанствено” и бројних слика - нагласио је легенда Славије Драган Батар.

Сјајне приче у “Гласу” исписане су и пред ОИ 1984. у САД, када су у Бањалуку стигла три олимпијска злата, Антона Јосиповића и двојице рукометаша, Златана Арнаутовића и Здравка Рађеновића.

- Сјећам се да ме је тада новинар Томо Марић питао какве су шансе да се Јосиповић врати са златом, као из топа сам одговорио: “Ако се то деси, ићи ћу пјешке у Београд да га дочекам”. То се и десило, али нисам испунио обећање, већ сам с отишао у Београд по Анту, којем је дан касније заједно са Арнаутовићем и Рађеновићем приређен величанствен дочек - додао је Батар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана