Сјећања Радослава Раде Савића, о првој титули шампиона свијета (6): “Плави” на крову свијета између Совјета и Амера

Милан Зубовић
Сјећања Радослава Раде Савића, о првој титули шампиона свијета (6): “Плави” на крову свијета између Совјета и Амера

БАЊАЛУКА - Тај 23. мај 1970. године златним словима уписан је у историју југословенске кошарке јер су “плави” први пут освојили златно одличје на великом такмичењу.

Тријумф над САД резултатом 70:63, означио је почетак великог славља у љубљанском “Тиволију” као и у свим градовима од Триглава до Ђевђелије.

- И онда је дошао онај тренутак “бити или не бити”, сусрет са Американцима. Финале прије финала. На велико изненађење Бразил је побиједио СССР који је знатно умањио своје шансе за злато. И раније се знало да ће се све рјешавати у троуглу, Југославија, Русија и Америка, а на великим такмичењима често се догађало да у турнирском систему не одлучује посљедња утакмица. Та утакмица је ушла у историју и легенде. Та два сата били су тренутак коначне истине. Међу гледаоцима смјењивало се громогласно навијање и одушевљење са уздасима и хладном тишином. На терену драма епских размјера и коначно одјекнула је слављеничка химна. Завијориле су се заставе Југославије, а медаље и пехар са пићем за богове морали су да сачекају још само један дан из протоколарних разлога - изјавио је Савић.

Циљ којег су пред себе поставила четири оца српске и југословенске кошарке коначно је био испуњен.

- У кошаркашкој рапсодији утихнули су задњи акорди. Ту чудесну композицију отпјевали су, или испричали, Петар Сканси, Драган Капичић, Аљоша Жорга, Дамир Шолман, Трајко Рајковић, Винко Јеловац, Крешимир Ћосић, Љубодраг Симоновић, Драгутин Чермак, Ратомир Тврдић, Иво Данеу и Никола Плећаш. Диригентску палицу држао је Ранко Жеравица издашно потпомогнут Миланом Тошићем и Лазаром Лечићем. Негдје у позадини, иза оркестра стајали су занесени том мелодијом Небојша Поповић, Радомир Шапер, Бора Станковић, Аца Николић и Борис Кристанчич, а иза њих цијела армија кошаркаша, кошаркашких стручњака и радника који су 25 година сањали сан, борили се у том сну и на јави, издржали поразе и побједе и славу и куђење. Међу њима сам се нашао и ја, макар и са скромним доприносом - истакао је Савић.

Због природе посла Савић није био на посљедњој утакмици са СССР-ом која није ништа одлучивала, а Југославија је била поражена са 72:87, док је потврдио да је славља било у свим градовима.

- Било је величанствено, а како је другачије и могло да буде кад је Југославија првак свијета и на Олимпу засјела на трон резервисан за спортске богове. Званични дио славља означен је Титовим позивом да му златни кошаркаши увеличају обиљежавање рођендана, 25. маја. Том приликом свима је као дар уручио и златне сатове. Драже признање нико није могао ни да очекује. Нажалост, након и овај пут се потврдила истина често радости и среће нема без туге и жалости. Изненада је преминуо један од првих слављеника и дугогодишњи репрезентативац Трајко Рајковић, само четири дана након освајања злата. Бол је обузео кошаркаше, али све људе и спортисте Југославије - нагласио је Савић.

И поред великих успјеха наредних година Савић је мишљења је да је злато из Љубљане највећи успјех југословенске кошарке која се родила 25 година раније на теренима Малог Калемегдана.

- И данас кад након 50 година размотавам клупко сјећања, тврдо вјерујем да је то био један од највећих кошаркашких подвига и спорта Југославије уопште. Уписали смо се у листу оних који у кошарци одлучују и који се питају. Цијели свијет је то видио, а ми у томе уживали и с правом се гордили. Нисмо себи дозволили да нас славље и самозадовољство потопи. Већ наредних година ваљало је у међународним такмичењима одбранити и част и сласт. Од 1970. до 1980. године на међународним такмичењима низале су се медаље као бисери у огрлици. Златна ера којој је за темељ драги камен избрушен у Љубљани. Вријеме је, као једини мјеродаван судија потврдило да смо у томе и успјели. И сам сам поносан што сам био у том времену један од играча у великом колу, па и свједок са свјежим сликама. Љубоморно их чувам - закључио је Савић.

Редови за сличице

Прва златна медаља на свјетским шампионатима донијела је експанзију кошарке.

- Од те године кошарка је постала ако не најпопуларнија, а оно један од најпопуларнијих спортова у Југославији. На кошаркашким игралиштима окупљале су се хиљаде и стотине хиљада дјеце и омладинаца. На томе су израсли нови спортски центри и велики клубови. А кошаркаши? Па они су постали миљеници и земље и неба. Око оних из Љубљане већ су се преле легенде. Из дана у дан придруживали су им се они који су долазили. Сјећам се да је млађи свијет у једном тренутку био у правом стампеду трагајући за фотографијама познатих кошаркаша за албуме - рекао је Савић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана