Сиднеј остао у сјећању, Добој заувијек у срцу

Прошле године престале су с активним суђењем, а прави опроштај услиједио је на ТВ турниру шампиона у Добоју, граду које прихватају као свој, али и граду који управо њих двије својата као да су у њему рођене. У Добоју су судиле на 15 турнира и постале његов неизоставни дио. Само два пута су прескочиле доласке у овај дио Републике Српске и то када су биле у другом стању.

"Цео живот смо од наших старијих колега слушале о чувеном добојском турниру, великом још у времену старе Југославије. Стално су нам препричавали своје анегдоте, како се тамо иде по кафанама, како се пече во поред терена и сличне ствари. Сви су ишли у Добој, само за нас две није било места. Искрено, једва смо дочекале да добијемо позив па да и ми будемо део ове приче. Мислим, на крају, да је то обострана љубав, ми волимо Добој, а Добој, вероватно, још више воли нас. Видело се то и на нашем опроштају, онакав аплауз се не заборавља" пуна утисака је Бранка Марић. На међународну судијску листу доспјеле су још 1997. године и од тада одсудиле скоро сва велика такмичења, носећи годинама епитет најбољег судијског пара на свијету.

"Наравно, врхунац и сан сваког спортисте је да наступи на Олимпијским играма, па ни ми нисмо биле изузетак. И дан-данас памтимо Сиднеј 2000. године, када смо у двадесетак дана, колико смо биле тамо, одсудиле пет утакмица. Искористиле смо прилику да се дружимо с осталим учесницима, да добро упознамо Сиднеј, али и да посетимо и остала борилишта. На неким другим такмичењима није било тако, имале смо много више обавеза, али смо у Аустралији заиста уживале" тврди Бранка.

Мало ко је могао очекивати да ће баш њих двије доћи до самог врха, судећи на великим такмичењима финалне утакмице и у женској и у мушкој конкуренцији. А почетак баш није наговјештавао такав расплет, поготово не након првих мушких утакмица. "Шта мислите како је то могло да изгледа на почетку, једноставно страшно! Сад када вратим филм, све ми то делује грозно. Кренуле смо од неке Севернобанатске лиге. Одеш у село које је увек важило за "врућ терен", недеља ујутро, и цело село дође на утакмицу. Пљују те, псују, урлају, и како је могло да буде? Не можеш да останеш имун на све то. Али, просто, негде смо увек знале да јесмо за овај позив. Тако смо кренуле и на крају смо успеле јер смо увек биле своје. Далеко од тога да нисмо знале да погрешимо, било је и тога, али смо се увек људски извиниле. На крају, доказале смо да можемо, прихватили су нас, а ми смо све то, верујем, оправдале на терену" прокоментарисала је Зорица Гардиновачки-Машић.

Утакмица за памћење

Судиле су Бранка и Зорица много финала, много квалитетних и узбудљивих утакмица, али им је једна ипак остала у посебном сјећању.

"Најдража и најтежа утакмица коју смо нас две судиле је била на Светском првенству 1999. године у Норвешкој, меч за бронзану медаљу између Аустрије и Румуније. За Аустрију су играле наше некадашње репрезентативке из Подгорице Станка Божовић и Светлана Мугоша. Утакмица која је до седам секунди пре краја била на страни Румунки, а онда је Станка са 13 метара постигла изједначујући погодак, изборила продужетке у којима је Аустрија славила и обезбедила пласман на Олимпијске игре у Сиднеју. Та утакмица нас је и дефинитивно лансирала у врх" присјетила се Зорица Гардиновачки-Машић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.