Фудбалери Слободе из Ужица нису заборавили једну Бањалучанку: Мурал је тетка Мири награда за доброту

Синиша Котараш
Фудбалери Слободе из Ужица нису заборавили једну Бањалучанку: Мурал је тетка Мири награда за доброту

УЖИЦЕ – Градски стадион у Ужицу, на којем игра екипа Слободе, однедавно се зове по легенди српског фудбала Радомиру Антићу, али је мало познато да је мурал на зиду овог здања и прије популарног Антаре добила једна Бањалучанка.

У питању је Мира Стегић-Стевић, која је као млада почела да ради у тадашњем “Гласовом” ООУР-у “Графика” гдје је провела пет година, а играла је и у РКУД “Пелагић”. А онда ју је љубав одвела у Ужице гдје се удала и провела остатак живота.

Породица Стевић становала је одмах поред стадиона, а тета Мира је врло често гледала тренинге млађих категорија, да би се одласком у пензију укључила у рад омладинског погона овог клуба. Старала се да младим фудбалерима буду чисти и попеглани дресови, да их чека топао чај послије тренинга у зимским данима.

- Она је то радила онако из душе, пуног срца. Била је пензионер и све своје слободно време проводила је на стадиону. Дечаци су је волели као своју мајку, а она њих као своју децу. Слобода у то време није била финансијски стабилна па је неретко чак и она од своје пензије њима куповала чајеве и сокове. Знала је остајати до дубоко иза поноћи док све не заврши јер је била једини економ и то за више селекција - нагласила је у разговору за “Глас Српске” Мирина кћерка Биљана Стевић.

Клинци су цијенили и поштовали њену мајку, баш као и сви тренери и челници Слободе.

- Не говорим ово зато што је у питању моја мајка, али је чињеница да је у Ужицу мало људи који су дошли “са стране”, као што је Мира дошла из Бањалуке, а да су били тако прихваћени и вољени. Баш као што су је волела Слободина деца, тако је била поштована и на послу, у комшилуку и на улици. Ето, прошло је десет година од њене смрти, а њу и данас помињу са истом љубављу - са поносом истиче Биљана.

Врхунац тог поштовања, рекло би се и награда за животно дјело, дошао је осликавањем мурала на једном од зидова стадиона “Радомир Антић”.

- Искрено, нико од нас из породице није знао шта се спрема. Сазнала сам сасвим случајно. Било је то у јесен прошле године, падала је нека кишица, а уз стадион се окупило десетак дечака, баш као што то раде готово сваки дан. Нисам ни обраћала пажњу, а онда ми је једна комшиница јавила да се “нешто дешава”. Погледала сам кроз прозор и видела да ти дечаци нешто цртају на једном од зидова. Питала сам их кога сликају, а они су ми углас одговорили “тета Миру”. Када сам то чула нисам могла да издржим и почела сам да плачем - присјећа се Биљана Стевић.

Како сама каже, колико год је она била изненађена, толико су били изненађени и сами аутори мурала.

- Видећи моје сузе питали су ме да ли сам можда познавала тета Миру, а када сам им рекла да ми је то мајка, кренули су углас да ми причају о њој, да се присећају разних догодовштина, па и анегдота, те догађаја за које ни ја сама нисам знала. Сада тај мурал на којем пише “Тетка Миро хвала Вам за све! 1938 - 2011” гледам сваког дана и осећам као да је мајка и даље ту са нама - завршила је своју причу Биљана Стевић.

Љубав према дјеци

Кћерка Биљана каже како су се због тог њеног “посла” она и брат врло често знали и посвађати са мајком.

- Било је момената када смо се баш љутили на њу, говорећи јој како јој то није потребно и да је то за њу велико оптерећење. Имала је она солидну пензију и није јој било потребно да зарађује са стране али, она то није ни радила због новца. Било је то из чисте љубави према тој деци која су јој то знали да врате на најлепши начин - појаснила је Биљана Стевић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана