Бивши асови Борца: Владица пазио на нас као на своју дјецу

Ово је сјећање некадашњег фудбалера Борца Амира Дургутовића на великог човјека и стручњака који је прекјуче преминуо у Београду. Остаће уписано за сва времена да је са “црвено-плавима” у сезони 1990/91. освојио четврто мјесто у шампионату СФРЈ, што је највећи успјех Борца у прволигашким наступима у бившој држави.

Дургутовић, који није играо ту цијелу сезону у дресу Бањалучана, Поповића је запамтио по неколико занимљивости којих се увијек радо сјети.

- Када је долазио, први услов је био да му се обезбиједи канцеларија са телевизором и видео-рикордером, довољним бројем разнобојних фломастера и хрпом папира. Када није био на тренингу, у тој канцеларији је проводио по читаве дане и онда на тренинге долазио са хрпом исцртаних папира - нагласио је Дургутовић.

Присјетио се и припрема пред почетак сезоне, које су обављене у Кнежеву.

- Био је 4. јул када сам постао отац, а када је то чуо, Поповић ми је дао слободан дан да одем и обиђем жену и дијете у болници. Дао ми је и новац да супрузи купим букет цвијећа, уз обавезу да кажем да је то од тренера. Већ послије четвртог кола сам отишао у печалбу у Турску, али смо се поново срели током зимских припрема. Наиме, оперисао сам препоне и кратко боравио у Бањалуци. Питао сам га да ли могу доћи да трчкарам на стадиону са осталим играчима и наравно да ми је дозволио. Истог дана када и ја, у Београду је препоне оперисао и тадашњи играч Борца Веселин Ковачевић и стајали смо по страни гледајући тренинг. Одједном, лопта је прескочила ограду и отишла у тадашњу касарну “Мали логор”. Махинално сам потрчао за лоптом и прескочио ограду, а Поповић је приговорио Ковачевићу рекавши: “Оперисани сте истог дана, а види Дургута прескочио је ограду као Бубка. А ти, Веско, никако да се ослободиш тог страха после операције” - присјетио се Дургутовић.

Некадашњег тренера радо се присјетио и Милорад Билбија, који каже да их је Поповић пазио као своју дјецу. Ни он не заборавља поклон на дан када је постао отац.

- Франко Богдан и ја постали смо очеви истог дана, а Поповић нам је обојици купио носиљку за бебе. Имали смо веома лош почетак сезоне, али он нас је стално храбрио да смо складна цјелина и да ће рад и труд кад-тад доћи на наплату, што се и десило. Сезону смо завршили на четвртом мјесту и успјели да раздвојимо “велику четворку”. Тим пласманом смо изборили мјесто у Митропа купу, који смо наредне сезоне и освојили. Када се све сабере и одузме, може се рећи да је Поповић имао велике заслуге за то - рекао је Билбија.

Присјетио се и да су послије тренинга готово сви играчи бјежали у свлачионицу.

- Знао је да из нас исциједи и посљедњи атом снаге, а потом је волио да на путу према свлачионици неког погоди лоптом. Онда је тај морао још мало да остане с њим и да ради с лоптом, што ником није одговарало, јер смо сви били практично “мртви од умора”. Остало ми је урезано у сјећању да је знао да послије ручка загрли неког играча и да га “помирише”. А онда се одједном само чуло: “Ау, бато, опет си пушио.” Све је то радио са посебним стилом и једноставно се трудио да сваком од нас на неки начин буде дио породице - додао је Билбија.

Одскочна даска

Садашњи предсједник Борца Стојан Малбашић такође је био члан екипе Бањалучана коју је у сезони 1990/91. тренирао Владица Поповић.

- Иако је прије тога тренирао бројне клубове у Југославији и иностранству, увијек се трудио да буде што обичнији човјек у сваком сегменту. Са свима је радо стао да поприча, увијек је био спреман да стане уз играче, али и да их додатно стимулише, ако им није ишло. Послије Борца, коначно је постао тренер Црвене звезде, што му је прије тога био животни сан и са Београђанима је постао свјетски првак у Токију - нагласио је Малбашић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.