Зоран Сретеновић за “Глас Српске”: Другар, родитељ, строг тренер, све по потреби

- Током преласка из осамдесетих у деведесете године био је велики улог јер је екипа имала врхунски квалитет, а Дуда нас је држао ставом и филозофијом. Највећи утисак оставио је својим духом са Црвеног крста, тим београдским мангуплуком којег је успео да уоквири у кошарку и вођење екипе. То му је дало много доброга јер је знао да руководи екипом, осећао је атмосферу и знао да реагује у првом моменту својим црвенокрсташким менталитетом. Сви смо га много поштовали. Дисциплина је била кључна, радило се максимално мада он није био тип човека који нас је стално држао на уздама и пресијом. Знао је да се наметне, да буде другар, родитељ, али и строг тренер... све по потреби - истакао је Сретеновић за “Глас Српске”.

Велика имена играла су за репрезентацију, а млади су се наметали.

- Није флоскула да је тадашња екипа била као породица. То је заиста било тако и он је томе највише допринео. Пре свега, сви смо међусобно били другари, а он се према нама односио као родитељ - казао је Сретеновић.

Некадашњи плеј жали што заједно са Ивковићем није одиграо утакмицу против Дрим тима у Барселони 1992. године на Олимпијским играма.

- Остаје велика жал и то је једина црна мрља моје каријере. Неко са стране забранио је да радиш оно што највише волиш. Политика је умешала своје прсте и никада није дошло до те утакмице, а уверен сам да би била вансеријска. Наша екипа била је компактна и имала велики квалитет. Не могу рећи да бисмо добили, али било би ли-ла - рекао је Сре­те­но­вић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.