Србија, фудбал и историја: Најстарији клубови - од ледине до трофеја

BBC на српском
Србија, фудбал и историја: Најстарији клубови - од ледине до трофеја

Ово је прича о онима који су одољели зубу времена, преживјели ратове и револуције, опстали у монархији и републици, капитализму и социјализму, и данас са мање или више успјеха, играју фудбал у Србији.

Има ли фудбала у Србији послије Црвене звезде и Партизана?

Прије га ја и те како било, о чему свједоче и први клубови на територији тадашње Краљевине Србије настали већ почетком 20. вијека.

Ово је прича о најстаријима, онима који су одољели зубу времена, преживјели ратове и револуције, опстали у монархији и републици, капитализму и социјализму, и данас са мање или више успјеха, играју фудбал у 21. вијеку у Србији.

“Фудбал се у Србији појавио на крају 19. века. Њу су у велике градове, пре свега Београд али и Крагујевац, Ниш, Алексинац, Шабац донели студенти и ђаци који су се школовали у немачким и аустроугарским градовима попут Прага, Будимпеште и Беча”, објашњава за ББЦ на српском историчар Дејан Зец.

Један од њих је био студент Хуго Були који је у Београд донео прву кожну лопту из Берлина и уједно основао Прво српско друштво за играње лоптом.

Ипак, први прави фудбалски клубови настали су неколико година касније, а права експанзија услиједила је тек након Првог свјетског рата.

Фудбалски “троугао” Суботица - Београд - Крагујевац

У Краљевини Србији су 1903. године основана прва два српска фудбалска клуба - Соко и Шумадија.

Неколико мјесеци млађу Шумадију, током службовања у Крагујевцу, оформио је Данило Стојановић, звани Чика Дача.

Он је такође заслужан за оснивање два највећа клуба из доба уједињене монархије - Београдског спортског клуба (БСК) и ФК Југославије.

“То је у суштини била група од педесетак људи који су се познавали и стално играли једни против других. А онда се једна групица посвађа, напусти клуб који је претходно основала и формира нови”, објашњава Дејан Зец.

Тако је 1911. године настао БСК, на згаришту лоптачке секције витешког друштва “Српског мача”. Затим и Велика Србија, касније ФК Југославија, 1913. године , када се, како каже Зец, Чика Дача наљутио и отишао из БСК-а.

Ова два тима више не постоје, док се онај најстарији Соко, данашњи БАСК и ФК Шумадија такмиче у зонским лигама.

Међутим, на територији данашње Србије, а онда Аустроугарске, постоји клуб који је основан 1901. године у Суботици.

ФК Бачка 1901 је прве утакмице, почетком прошлог вијека, одиграла у Лиги јужне Мађарске. Четири пута је освојила, а једном била трећа у највишем рангу националног такмичења.

У новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца “Бачка” је заузела пристојно мјесто, али је након Другог свјетског рата пала у сијенку суботичког Спартака. Тренутно су у самом врху Српске лиге Војводина.

Њихови представници су учествовали у формирању Југословенског ногометног савеза у Загребу 1919. године, накнадно пребаченог у Београд 1930. године.

До његове појаве фудбал се на територији Србије играо махом аматерски, на пријатељским турнирима гдје су “сами играчи скупљали новац за организацију или уз помоћ неког трговца, донатора који би платио путне трошкове до Београда или Крагујевца”.

“Краљевина Србија није имала свој фудбалски, односно лопташки савез. Тек његовим оснивањем стекли су се услови да се организује какво-такво такмичење”, додаје Зец.

Војводина, Јавор, Вождовац

У сусрет Првом свјетском рату настали су поједини стамени суперлигаши и неки од најуспјешнијих српских клубова свих времена.

На обали Голијске Моравице у Ивањици, а подно планине Јавор настао је 1912. године истоимени клуб.

Његова судбина је истовијетна као код осталих формираних у то вријеме, а она гласи да је студент, у овом случају Милан Радојевић, у град донио прву лопту којом се заиграла та игра.

Она је у овом граду задржала аматерски, пријатељски карактер све до завршетка Другог светског рата.

Највиши ранг ФК Јавор је досегао тек у овом миленијуму када је у сезони 2001/2002 ушао у Прву савезну лигу тадашње СР Југославије.

Пет минута славе су ипак наишли нешто касније, по повратку у друштво најбољих у сезони 2008/2009 када је ФК Јавор остварио историјски успјех нашавши се на четвртом мјесту, шест бодова иза трећепласиране Црвене Звезде.

Тренутно им у Суперлиги Србије друштво прави и београдски Вождовац, фудбалски клуб настао, додуше под другим именом, исте године када и њихов ивањички колега.

ФК Душановац, претеча данашњег Вождовца, формиран је 1912. и према историјату са њиховог сајта један од оснивача, предсједник и први голман био је Данило Стојановић - Чика Дача.

Прва промена имена у “Вождовачки Спорт Клуб” долази 1929. године, а прва сједињавање са фудбалским клубом “Слобода” 1973. када коначно настаје ФК Вождовац.

Фузија је донијела и пресељење са Душановца у Браће Јерковић, гдје се и данас одигравају утакмице.

Успјеха све до 2000-их није било превише. Једном су освојили Куп Београда и 1970-тих заузели четврто мјесто у Другој савезној лиги.

Међутим, нова фузија са ФК Железником 2005. године, који је годину дана прије освојио куп тадашње Србије и Црне Горе, донио им је треће мјесто текуће сезоне у Првој лиги. Због финансијских проблема, европска надметања се нису догодила.


Од 2013. године “Змајеви” су поново чланови најелитнијег српског фудбалском такмичења, захваљујући иступању Хајдука из Куле.

Прва утакмица у тој сезони била је уједно и прва икада одиграна на вјештачкој трави у Суперлиги Србије.

ФК Вождовац је тада дочекао ФК Јагодину на новом стадиону изграђеном на истом мјесту где је некада био, али на нешто вишој надморској висини - на крову тржног центра.

Навијачи клуба из Браће Јерковић ,,Инвалиди'' стадион су назвали ,,Бојан Мајић'' у славу свог друга убијеног у окришају са навијачима ФК Рада 2005. године.

Најуспјешнији српски клуб који је основан у години избијања Првог светског рата јесте ФК Војводина из Новог Сада.

“Војводина је настала као српски клуб, као нека врста политичке, не баш провокације, али груписања новосадских Срба око једног спортског друштва. Ово је била честа појава у то време на територији такозваних југословенских земаља'', објашњава историчар Дејан Зец.

Основали су га марта 1914. године ученици православне гимназије у Новом Саду, међу којима је био и Коста Хаџи, први званични тренер клуба.

Послије Првог светског рата прича постаје озбиљнија и званична, а први дресови у црвено-бијелој боји Славије из Прага као поклон тиму стижу по Новосађанима који су тамо студирали.

Наредни корак била је изградња стадиона “Карађорђе” у сарадњи са јеврејским фудбалским клубом Јуда Макаби. Отворен је 1924. године и до дана данашњег је дом ФК Војводине.

Од милоште названа Воша је тек након Другог свјетског рата, тј. 1950-их кренула да биљежи значајније успјехе.

Стожер тог тима били су Вујадин Бошков и Тодор Веселиновић, а први озбиљнији резултат био је четврто мјесто у лиги, сезоне 1952/1953.

Златна декада наилази потом.

ФК Војводина је 1966. године постала првак Југославије у фудбалу, а у том походу бијаху предвођени голманом Илијом Пантелићем и шпицем Силвестером Такачом.

Продајом Такача француском Рену, Војводина је купила “Такачеве очи” - два рефлектора која су по први пут обасјала стадион за утакмицу са Селтиком у четвртфиналу Купа европских шампиона 1967. године.

Остварена је минимална побједа од 1:0, али је у реваншу други гол из заосталог времена Шкоте послао даље. Новосађани су потом чекали до 1977. године на успјех, када су освојили Средњеевропски куп.

Војводина се још једном попела на трон и узела пехар најбољих у Југославији у сезони 1988/1989, а први куп самосталне Србије њени навијачи - Фирмаши дочекали су тек 2014. године.

Свежи стогодишњаци

Завршетак Првог свјетског рата, уједињење Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и мир међу њеним становницима погодовали су популаризацији фудбала.

“Главни разлог за експанзију након рата био је тај што је велики број мушкараца који се у њему борио тек на фронту, односно на Крфу, у Солуну, у туниској Бизерти или Француској, сазнао шта је фудбал.

“Постоји и она прича о српским војницима који су у Нишу гледали групу аустроугарских затвореника како играју фудбал и тако се са њим упознали”, каже историчар Зец.

Новоформирани клубови и драстичан пораст активних играча говори у прилог овој тези.

Година 1919. западу Србије је донела ФК Лозницу и ФК Мачву из Шапца, док су на крајњем истоку основани ФК Тимок у Зајечару, ФК Хајдук Вељко у Неготину и ФК Бор.

У Зајечар је прва фудбалска лопта стигла из иностранства.

“Била је то сиротиња која није имала копачке већ је играла у преправљеним ципелама и мајицама, док су голови били два стуба, а прво игралиште ограђено тарабама”, каже професор и новинар Миодраг Цековић, аутор двије биографије о Тимоку.

“Тимок је био најстарији српсколигаш и најуспешнији њен члан, а најбољи стрелац свих времена је Зајечарац Војислав Брашанац са 176 постигнутих голова”.

Тимок је, наводи Цековић, био “специјалиста за куп”, па се међу највеће успјехе убраја избацивање загребачког Динама 1973. године у Зајечару резултатом 3:1, као и победа на пенале у Београду над Партизаном 2005. за пласман у четвртфинале.

Међутим, најсрећнији период за Тимок био је онда када се такмичио у вишим ранговима. За вријеме Југославије најдаље се стигло до Друге лиге гдје је провео три сезоне, од 1981. до 1984. године.

Миодраг Цековић је у новој, још увијек не објављеној, биографији најстаријег зајечарског клуба добар дио посветио анегдотама, по којима су фудбалери Тимока познати.

“Својевремено су за Тимок играла два брата близанца Цановића, који су толико личили да их рођена мајка није могла препознати. Када су гостовали у Београду један од њих је отишао до брице поред хотела Касина где су одсели и након бријања му понудио опкладу.

“,Хоћеш да се кладимо да ће брада за пола сата да ми нарасте као пре бријања?' Брица је прихватио, а овај послао брата са брадом и тако добио опкладу. Брицу пао у несвест, нису могли да га поврате”, описује ситуацију Цековић уз осмијех.

Тимок је у овом миленијуму у два наврата био друголигаш, а од 2018. године у Зони “Исток”.

Клуб је 2017. био пред гашењем када су у нади да ће га спасити преузели његови навијачи.

Како из управе наводе, због великих дуговања које су у аманет оставиле оне претходне љета 2018. долази до промјене имена у ФК Тимок 1919.

Према писању локалних медија дошло је до трансформације Радничког из Лубнице, а не старог ФК Тимока, док у новом статуту стоји да је клуб основан 1919. године у Зајечару.

“Данас ситуација није сјајна. Укинута су стална финансирања, локална самоуправа је добрим делом дигла руке, отишли су силни играчи и остала су само деца”, наводи Цековић.

Највеће ривали Зајечарцима су одувијек биле комшије ФК Бор и ФК Хајдук Вељко из Неготина, који су такође прошле године прибиљежили сто година постојања.

“Главно надметање у Краљевини СХС, а касније Југославији се одвијало на нивоу фудбалских жупа. Ако постоји фудбалски подсавез у Београду, онда би у оквиру њега постојала Крагујевачка жупа.

“Прваци жупа су се међусобно борили за наслов првака подсавеза, након чега су улазили у борбу за савез, односно државно првенство”, објашњава Дејан Зец.


ФК Мачва из Шапца је играла у Новосадској жупи и највећи успјех у Краљевини Југославији доживела у сезони 1930/1931 када се такмичила у државном првенству.

Штампа тог времена им је надијенула надимак “провинцијски Уругвај”, а неки од репрезентативаца који су отишли на први Мундијал у ту земљу су у неком тренутку у каријери били играчи Мачве, попут Ивице Бека.

Послије Другог свјетског рата, почетком 1950-их Мачва је поново доспјела у друштво најбољих, али тек на двије сезоне, да би затим уследило више од пола вијека играња фудбала у нижим ранговима.

“Провинцијски Уругвај” је полусезону у Суперлиги завршио на зачељу табеле.

Занимљиве двадесете - грађанска и радничка Србија

До драстичног пораста броја клубова у Србији долази 1920-их од којих су неки и данас активни, а поједини и чланови Суперлиге.

Београдски представник је Чукарички, који је основан 1926.

Први предсједник им је био један од пионира српског авијатичарства - Милош Илић, док је Благоје Моша Маријановић најзвучније име које је носило црно-бијели дрес ондашњег Чукаричког спортског клуба.

“Брђани” су тек у сезони 1995/1996 промовисани у најјачу лигу СР Југославије где су остали до 1998. године и за то време успели два пута да изборе пласман у тадашњи Интертото куп.

Ипак, највећи успјех је постигнут у сезони 2018/2019 када су у укупном пласману изборили четврто мјесто које их је квалификовало за Европу. У другом колу квалификација за УЕФА лигу Европе испали од норвешког Молдеа.

Клуб се умало није угасио 2011. након што је његов власник, предузеће “Станком” упало у финансијски колапс.

Приватизација је услиједила годину дана потом када је компанија АДОЦ која се бави “фармацеутиком, дијагностиком и грађевинским инжењерингом”, према писању медија, купила “стечајног дужника” Чуку.

Двадесете године су југословенском спорту донијеле и формирање радничких спортских друштава. Прво је настало 1920. године у Београду.

“Та радничка друштва су имала еснафски карактер па је у Београду постојао пекарски фудбалски клуб, затим фудбалски клуб београдске електричне централе и слично”, наводи Дејан Зец.

Каже да су радници неког предузећа, поготово ако је било велико, оснују своје спортско друштво.

“Једини проблем са радничким клубовима је био тај што за време монархије нису били конкуретни са назови грађанским тимовима”.

Он додаје да је њихов циљ био да се радници окупе, друже, међусобно помажу и физички активирају зарад ,,унапређења здравља радништва'', те су у том смислу више били на аматерском нивоу. Такмичарски нису могли парирати оним највећим.

Године 1923. основана су још два Радничка, један у Крагујевцу, други у Нишу.

Нишки Раднички тренутно игра у Супер лиги Србије гдје биљежи добре резултате. Прошле сезоне је био вицешампион, што је свакако и свеукупно највећи успјех “Реала са Нишаве”.

Ипак, у квалификацијама за УЕФА Лигу Европе заустављени су већ у првом колу квалификација од естонске Флоре.

Раднички може да се похвали освајањем Балканског купа 1975. побједом над турским Ескишехиром и једним полуфиналом некадашњег Купа УЕФА 1982. године гдје их је зауставио њемачки Хамбургер.

За вријеме СФРЈ Раднички из Ниша је махом био прволигаш. Управо у том периоду заиграла су нека од највећих имена југословенског и српског фудбала попут Драгана Холцера, Драгана Стојковића Пиксија и Дејана Рамба Петковића.

Дрес са црвеном петокраком свјеже формираног Радничког је носио и Јосип Колумбо, један од седморице секретара СКОЈ и то у доба када власти нису благонаклоно гледале на тимове који су јасно испољавали своје симпатије према Комунистичкој партији Југославије.

“У периоду када је КПЈ била у илегали, односно стављена ван закона та радничка спортска друштва су била изузетно битна за организацију саме Комунистичке партије јер су била легална”, говори Дејан Зец.

Он каже и да се неријетко дешавало да су три, четири члана партије била у управи клуба гдје су могли легално да се састају.

Међутим, полицијски чиновници су исто тако често били на тим састанцима и скупштинама, посебно током шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића.

“Начелно, КПЈ није оснивала радничка спортска друштва, али су им по правилу партијски симпатизери или активни чланови увек били блиски, па сходно томе, држава их никад није фаворизовала и теже су се сналазили за новац”.

Као што су Нишлије првобитно носиле назив Пролетер, тако је и њихов крагујевачки имењак на почетку био Млади Радник.

Они су своје прве утакмице одиграли управо са београдским, а потом и нишким Радничким. Садашње име добијају 1929. године. У локалној фудбалској жупи су тих година неколико пута били прваци, а једном су заиграли у државном првенству.

Лепше вријеме и бољи резултати наишли су у СФР Југославији.

Прву промоцију у друштво најбољих након Другог свјетског рата Крагујевчани су изборили 1969. године. Тог љета је оборен рекорд посјете на стадиону Чика Дача, у првом колу првенства.

Партизан је у Београду поражен са 4:1, а бразилски Сантос, предвођен легендарним Пелеом, допутовао је у Крагујевац и са Радничким у пријатељској утакмици одиграо, фудбалским речником, егал - 4:4.

За разлику од имењака из Ниша и Београда, крагујевачки Раднички се тек неколико сезона задржао у том рангу, а посљедњи пут у сезони 1975/1976.

Међу најбоље се вратио тек 1998. године. Послије четири сезоне, поново упада у кризу која је резултирала фузијом и првом промјеном имена у Шумадија Раднички 1923, а потом и у Раднички 1923.

Са потоњим називом је у сезони 2011/2012 ушао у елитни ранг, одакле је испао 2015. године. Данас игра у Првој лиги Србије.

Слични проблеми задесили су још један првобитно ,,раднички, љевичарски'' клуб, један од најуспјешнијх такве врсте у Краљевини Југославији - Борац Чачак.

И они су морали да се трансформишу и у ново име уврсте годину оснивања, па тако данашњи Борац 1926 из Чачка игра у Српској лиги Запад, наслиједивши Прово из Владимираца.

Девет према седам

Финансијски проблеми, пререгистрације и транформације, промјена имена, лоши резултати и у складу са њима ниже лиге, реалност су са којом се сусрећу клубови.

Упркос томе што је добар дио њих навршио вијек постојања, а други том јубилеју хитају, налазе се у незавидном положају.

Ипак, ту су и они којима су тренутно околности, како то у спорту бива, наклоњеније, па се с тим у вези надмећу у најелитнијем фудбалском такмичењу Србије.

Однос клубова насталих прије и послије Другог свјетског рата у Суперлиги је тренутно 9:7 у корист старијих.

Сјеверни део Србије представљају ТСЦ из Бачке Тополе, Војводина и Инђија, Београд - Вождовац и Чукарички, југ нишки Раднички и сурдулички Радник, а запад и југозапад Мачва из Шапца и Јавор.

Најстарији фудбалски клубови на свијету

Енглеска је “колијевка” модерног фудбала.

Тамо је 1855. године основан најстарији фудбалски клуб на свету - ФК Шефилд, формиран од стране играча крикета, кога је и кровна фудбалска организација ФИФА признала као пионира “најважније споредне ствари на свијету”.

Први професионални фудбалски тим Нотс Каунти је такође са “острва”, а оформљен је дванаест година касније - 1867. године.

У овој држави је настало најстарије фудбалско такмичење - ФА куп 1871. и прва лига 1888. године.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана