Сјећања Радослава Раде Савића о првој титули шампиона свијета за “Глас Српске” (3): Првенство у сјени Жућкове трагедије

Милан Зубовић
Сјећања Радослава Раде Савића о првој титули шампиона свијета за “Глас Српске” (3): Првенство у сјени Жућкове трагедије

БАЊАЛУКА - За свега 25 година југословенска кошарка прешла је пут од незнаног до слављеног.

На Европском првенству у Прагу 1947. године “плави” су се уписали у први разред и такмичење завршили испред посљедње Албаније, али то није поколебало кошаркашке занесењаке да наставе са преданим радом. Прва медаља (сребрна) стигла је 1961. године на Европском првенству, а потом су услиједиле и са осталих такмичења мада се очекивала она најсјајнија. Сребра са Олимпијских игара 1968. из Мексика и ЕП из Италије наредне године створиле су атмосферу да Југославија коначно може до злата. Добијање домаћинства првенства дочекано је са великим одушевљењем и сви су једва чекали да оно почне мада је остало у сјени велике трагедије.

- Спортски циљ смо сами поставили и знали смо да је трновит пут до жељеног. У припреми репрезентације за 1970. годину, ништа нисмо препуштали случају. Популарисали смо култ селекције, стварали јој услове за интензиван и садржајан рад, налазили простор да из дана у дан провјерава и своју спремност за највеће спортске домете. Репрезентација је тако била у погону без застоја и по резултатима на тим такмичењима подгријаване су наше амбиције и све више чиниле се остваривим. Мало је оних који и данас не знају за прави подвиг наших кошаркаша на Играма у Мексику. Кошеви које је тада у завршници постигао Владимир Цветковић увели су нас на постоље за најбоље и ушли у легенду. Ипак, првенство смо дочекали тужни јер смо први пут након дужег времена играли без нашег Жућка. Шта је Радивој Кораћ, популарни Жућко, прва љевица европске и свјетске кошарке, значио и као кошаркаш и као човјек у нашем тиму, љубитељима спорта и не треба посебно објашњавати. Нажалост, несрећним случајем страдао је те исте године - изјавио је Савић.

Несрећа се десила почетком јуна 1969. када је Жућко са репрезентацијом Југославије играо ревијалну утакмицу против репрезентације БиХ. На повратку из Сарајева имао је удес у Семизовцу.

- Не сјећам се тужнијег дана у нашем спорту до тада. И мене је обузела голема туга коју и данас носим као болан ожиљак. Био сам посљедњи човјек који је са њим (у друштву са Ранком Жеравицом, његовом супругом Загом и Јешом Перићем) ћаскао у хотелу “Централ” и при поласку задњи му стиснуо руку и размијенио добре жеље за наставак сезоне. Никада касније нисам прошао крај спомен-обиљежја у Семизовцу да нисам застао или да у Београду нисам погледао спомен-плочу на његовој основној школи коју су кошаркаши Београда, Србије и Југославије поставили 1975. године - истакао је Савић.

Ипак, невоља никада није долазила сама.

- Није то била једина невоља са којом се суочила наша репрезентација. Пред почетак завршних припрема за Љубљану, Цветковић је из личних разлога замолио да буде ослобођен репрезентативних обавеза. Тако смо у саставу тима остали и без другог стаменог стуба. И да несрећа никад не долази сама, непосредно пред наступе на првенству повриједио се и Иво Данеу. Његов изостанак из састава био би толико тежак удар за тим да би га репрезентација тешко поднијела. “Стисни Иво зубе” поручивали су му са свих страна, а великог Иву на то није требало подсјећати. Причао ми је наш Бањалучанин Милан Тошић Прле који је био први до Ранка у стручном штабу како су све те невоље доживљавали и репрезентативци. “Ма шта да ти причам. Сви смо били забринути. Али, стари мој, у тој муци рађала се и додатна енергија међу играчима. Некако смо се још више збијали и свако је желио, играчи на свој начин, ми стручњаци на свој да што више терета преузмемо на своја плећа и да другоме олакшамо” - нагласио је Савић.

Југошкола

Савић је навео да су оптимизам о злату гајили са пуним правом.

- Иза себе смо већ имали вриједне резултате и квалитетом се југословенска кошарка, клупска и репрезентативна, успињала ка нама недоступним висинама. Овјерили смо нашу југословенску варијанту кошаркашке игре, неки то радије називају и југокошаркашком школом. У дужем временском периоду одржавали смо континуитет раста и већ посједовали неопходна спортска искуства - казао је Савић.

 

Четврти наставак приче о СП слиједи идућег викенда у “Гласу Српске”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана