Легендарни Душко Радиновић за “Глас Српске”: Пропустио сам Бари, Мундијал и Евро, Токио нисам смио!

Кажу да није баш препоручљиво почињати текст са туђим цитатима, али оно што је Марко Марковић изговорио у микрофон Радио Београда тог 8. децембра 1991. године остаје за вијек вијекова. Један од јунака тог подвига био је и Душко Радиновић - Браца. Тада ненадмашни десни бек, данас просвјетни радник у далекој Шведској радо се одазвао позиву “Гласа Српске”, да се, док чека нову утакмицу на Мундијалу, присјетимо и тог и многих других детаља из његове богате каријере.

- Нисам играо финале у Барију и јако тешко ми је то пало. Отишао сам код тадашњег тренера, данас нажалост покојног Владице Поповића и рекао сам му отворено: “Владице, не рачунај на мене у наредна три првенствена меча прије финала у Токију”. Он ме је схватио, то је била моја одлука. Просто, нисам могао себи да дозволим луксуз да пропустим још једно финале. Клуб је могао и да ме казни због тога, али нису. Чврсто сам ријешио. Плашио сам се да ми не оде нешто, да се опет не повриједим. Владица је био велики, схватио ме је и рекао: “Душко, имаш ове три седмице да се спремаш”. Захвалио сам му и био 120 одсто спреман за финале у којем смо славили - истакао је Радиновић.

ГЛАС: Какве емоције данас у Вама буди 8. децембар?

РАДИНОВИЋ: Како која година прође, емоције су све јаче. Што је човјек старији, више се сјећа тих дана. То је нешто што остаје за сва времена, као да је јуче било. Стварно немам обичај први да причам о томе, тек када ме људи питају. Многи пријатељи шаљу ми честитке на овај дан или за 29. мај, кад смо били прваци Европе.

ГЛАС: Рано сте у финалу против Кола Кола остали без искљученог Дејана Савићевића.

РАДИНОВИЋ: Није баш било то за искључење, али судија је тако одлучио. Остали смо без једног великог играча, али смо се успјели скупити, а послије као да смо добили крила. Осјетили смо неправду. Мислим да смо добили додатну снагу да утакмицу приведемо крају како смо и привели. Они су играли доста прљаво, али смо ми на то били упозорени. Играли смо једноставно своју игру, нисмо се пуно обазирали на њих. Знали смо ко смо и шта смо, односно знали смо шта трофеј значи за нас играче, за Звезду, Србију и Југославију.

ГЛАС: У том периоду стање у земљи није било нимало сјајно, већ су кренули сукоби.

РАДИНОВИЋ: Већ се у Хрватској пуцало. Било је стварно тешко вријеме, али мислим да су те побједе и титуле много значиле за наш народ.

ГЛАС: Рат у Хрватској, па у БиХ условио је да утакмице Купа шампиона играте као домаћини у Бечу, Букурешту, Будимпешти, Софији и Атини.

РАДИНОВИЋ: Да смо могли играти на домаћем терену утакмице, мислим да би играли бар финале, ако не би поново и освојили Куп шампиона, односно тада већ Лигу шампиона, јер се те године играло по групама. Шта ћеш, ми важну утакмицу против Сампдорије играмо у Софији. Стадион прима 10-15 хиљада људи, није то та атмосфера. Играмо све на страни, сви размишљају како би ишли из клуба. Нисмо били фокусирани на фудбал.

ГЛАС: Посљедњи сте из те Ваше генерације отишли у иностранство. Из шампионске екипе отишли сте у Шведску, у Дегерфорш, па касније у Браге, потом у Малме. Да ли је то грешка?

РАДИНОВИЋ: Уф, не знам шта бих вам рекао. Прво, не волим да причам о томе, јер просто не знам да објасним због чега, како. И у Шведску кад сам дошао, људи су ме то питали и констатовали да играчи као ја иду у јаче лиге, лиге “петице”. Има она народна, ко зна зашто је то добро. Говорили су ми да је Њемачка идеална за мене, за мој карактер, начин игре. Искрено, нисам ни претпостављао да ћу доћи у Скандинавију, али има то све своје.

ГЛАС: Каријеру сте почели у ОФК Титограду који је увијек био расадник талената.

РАДИНОВИЋ: У том клубу увијек је било добрих играча. Рецимо Рефик Шабанаџовић. Нас двојица смо ту играли годину дана, кад смо имали 18, 19 година. Онда је он отишао у Жељезничар, а ја у Сутјеску. Пола наше екипе је прешло у Будућност.

ГЛАС: Како памтите четири године проведене у Никшићу? Сутјеска је као ријетко који тим у тадашњој земљи била истинска фабрика великих асова. Никола Ракојевић, Милош Дризић, Перо Гиљен...

РАДИНОВИЋ: Био је ту и Милош Бурсаћ, па Радоман Грбовић и шта ти ја знам. Никшић је специфична, права фудбалска средина. Људи тамо воле фудбал, добри играчи су ишли тамо.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Црвену звезду, ко вас је гледао, с ким сте преговарали?

РАДИНОВИЋ: Гледао ме је Пижон Петровић, затим покојни Зоран Антонијевић, чувени Вукашин Вишњевац ме је препоручио Звезди. Кад ме је Драган Џајић звао, рекао ми је да су ме гледали више пута.

ГЛАС: Доласком Љупка Петровића за тренера све је за Вас кренуло како се само пожељети може.

РАДИНОВИЋ: Да, али прво ме је покојни Драгослав Шекуларац дочекао. Код њега сам мало играо, мало не, али кад је стигао Љупко, процвјетао сам.

ГЛАС: Да ли је тачно да је разрадио посебне механизме по којима је екипа играла?

РАДИНОВИЋ: Јесте, у сваком тренутку сам знао гдје ће Бинић ићи, Савићевић такође, као и Просинечки. Он зна тачно кад има лопту гдје ја долазим. Лако је причати о томе, али треба то спровести на терену. У фудбалу су најкомплексније оне ствари које наоко изгледају једноставно.

ГЛАС: Играли сте десног бека, данас је права осека играча на вашој позицији у српском фудбалу, репрезентацији, Звезди. Шта је то толики проблем направити једног бека?

РАДИНОВИЋ: Овако, десни бек мора бити технички поткован, брз, да има добру кондицију и одговорност, да неко преко његове стране не направи вишак. Захтјеви у модерном фудбалу су велики. Данас бекови рјешавају утакмице. Треба доста да се ради, да се поштују ти бекови, да буду плаћени.

ГЛАС: Можете ли да се сјетите неке анегдоте из периода проведеног на “Маракани”?

РАДИНОВИЋ: Сјећам се једног периода... Панчев три утакмице није дао гол. То је човјек који на свакој утакмици даје један или два гола. Голгетер. Златна копачка. И сад он веже, да ли двије или три утакмице без гола. Одмах је почело да се пише. Знаш оно: “Он не може, он се не креће...” Стандардна прича да се критикује неко. Не сјећам се додуше која је утакмица, али сједимо у карантину у хотелу. Миле Белодедић, Слоба Маровић, Илија Најдоски и ја. И тако у причи ја му кажем: “Е, Панчев, данас ћеш ти дати једно два гола, сигурно. Данас мораш дати два гола, да прекинеш ове приче”. Он се смије. И тако је било. Прво му ја заврнем, послије му Маровић заврне. Та прича, то међу нама, то је било нешто истински другарски.

Борац

ГЛАС: Каква су Вам сјећања на Борац, Бањалуку?

РАДИНОВИЋ: Мислим да сам једном играо против Борца. Добили су нас 2:1, када је играо Зоран Батровић за “црвено-плаве”. -

ГЛАС: Да ли је тачно да сте живјели за публику, као она за вас.

РАДИНОВИЋ: Како не, како не. Па ми смо увијек били ту за и уз наш народ, слике, аутограми, обавезно, свако нам је могао прићи, били смо нормални момци. Људи су нас вољели, долазили су на трибине без обзира против кога играмо. Трудили смо се вишеструко да им вратимо на терену.

ГЛАС: Успијевало вам је то поготово на путу до трофеја Купа шампиона. Све је кренуло од Грасхоперса, против којег сте у Цириху и Ви дали гол.

РАДИНОВИЋ: Већ од тог двомеча смо показали да можемо до врха, а наше самопоуздање је било такво да смо од прве утакмице ишли да освојимо пехар. Послије сваке утакмице осјећај да можемо је јачао. Публика је то исто осјећала. Стадион је био пун стално. Играмо рецимо против Лирије и дође 80 хиљада људи, то нешто значи. Ти људи су дошли нас да гледају, не нашег ривала.

ГЛАС: Бајерн у Београду, то је била невиђена утакмица.

РАДИНОВИЋ: Невиђено, није било довољно карата. Преко 20 хиљада људи остало је око стадиона. Огромна је то ствар. То нас је вратило. У Минхену смо их рецимо растурили. Они су били бољи у тих првих 20 минута, све остало вријеме у двомечу је прошло у нашем знаку, али опет мораш да имаш мало среће.

ГЛАС: Нисте играли у финалу Купа шампиона, повреда је била јача од жеље?

РАДИНОВИЋ: Никад до тада нисам био повријеђен, толико ме је то погодило. Ево и сад кад причам о томе, није ми добро. Три дана пред финале у Барију осјетио сам да ми је отишла ложа. Пробао сам све да заиграм, али нисам могао. Осјетио сам да неће ићи, пријавио сам бол, јер боље да игра неко 100 одсто спреман, него да ја пробам пар минута, па да ме одмах мијења. Такав сам човјек, не могу да лажем. За мене су клуб и саиграчи на првом мјесту.

Србија “танка”

ГЛАС: Како сте видјели наступ Србије на Свјетском првенству?

РАДИНОВИЋ: Трудим се да погледам све утакмице на првенству. Што се нас тиче, танки смо били. Правили смо неке грешке које нисмо смјели. Жао ми је што нисмо урадили нешто више. -

ГЛАС: Да ли је прослава тог трофеја нешто најљепше у Вашем животу?

РАДИНОВИЋ: Само ћу вам рећи да то треба доживјети. Од аеродрома Сурчин до стадиона Звезде ишао је само наш аутобус, десном траком. Са лијеве стране колоне људи стоје, машу нам и поздрављају нас. То никад нећу заборавити и тај пун стадион који нас је дочекао.

ГЛАС: Колико се често чујете са Вашим саиграчима из шампионске генерације?

РАДИНОВИЋ: Прије смо се чешће чули. Посљедњи пут сви смо се срели 2001. године на обиљежавању десет година од Барија. Сваке године ми добијемо позив из клуба на годишњицу освајања Купа шампиона, али не може човјек од својих обавеза да оде. Углавном кад год се видимо, чујемо, то изгледа као да смо се видјели јуче.

ГЛАС: Да пређемо на тему репрезентације. Зашто нисте били учесник Мундијала у Италији 1990. године?

РАДИНОВИЋ: Не знам, не могу да схватим неке ствари. Био сам спреман 120 одсто, али изабрани су други, искуснији играчи...

ГЛАС: Били сте дио екипе која је требало да игра на Европском првенству 1992. године, али су вас због санкција вратили кући из Шведске.

РАДИНОВИЋ: Тужно је било. Дошли смо да играмо и послије пет дана УЕФА је одлучила да се враћамо кући. Много нам је било тешко. Мени поготово, то је била моја посљедња шанса за једно такво велико такмичење. Нису ми дозволи...Вратили смо се и то је утицало на све нас...Потцијењени смо као нација, фудбалери и онда Данска освоји титулу, а ушли су умјесто нас...О неким стварима из моје каријере може књига да се напише...

ГЛАС: Шта радите данас?

РАДИНОВИЋ: У Малмеу радим као просвјетни радник у основној школи. Водим други разред са једном колегиницом. Помажем јој као асистент. Још мало имам до пензије хахахаха.

ГЛАС: Питају ли Вас клинци које учите о каријери, јесу ли свјесни ко им је учитељ?

РАДИНОВИЋ: Питају они стално. Чули су, не могу да вјерују. Све их занима, зашто не тренирам неку екипу, ех то је опет нешто о чему не бих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.