Александар Атанасијевић, српски одбојкаш за Глас Српске: На терену сам луд, а приватно досадан тип

Српски одбојкаш Александар Атанасијевић који је већ седам година становник Перуђе једна је од највећих звијезда свог спорта иако каже да се не осјећа тако, а у угодном разговору с њим схватили смо да је стварно тако. Насмијан, искрен, одмјерен. На терену је можда мало другачији, јер карактеристичним гримасама и енергијом коју испољава доводи до делиријума навијаче свог тима, а код оних других најчешће је на пику. То је ваљда усуд сваког великог шампиона, јер ријетки су стадиони на којима Кристијано Роналдо добије овације ривала.

У интервјуу за “Глас Српске” Атанасијевић каже да у њему постоје практично два карактера, вулкан је на терену, а мирна лука ван њега.

- Када играм урадио бих све да мој тим победи, провоцирам противничке играче и навијаче, радим све што је дозвољено, а понекад и оно што није. Мајка ме често пре меча моли да будем миран и сталожен, да се никоме не замерим, али то је једноставно јаче од мене. Сваки пут када играмо у Модени или Тренту навијачи ми звижде јаче него било где другде, али се тако напуним додатном енергијом. Схватам то на начин као да ме се плаше, али и да поштују мој квалитет - почео је Атанасијевић.

Са друге стране, наглашава да је потпуна супротност ван терена 18х9 метара.

- Многи ми кажу да сам досадан, ха ха. Доста сам мирнији и нисам што би рекли кавгаџија, али ме не држи место. Нон-стоп бих негде ишао, мрзим да седим код куће и ништа не радим. Пун сам енергије, али не оне какве би можда волели моји најближи другари, јер водим прилично спортски живот, волим да идем на масажу и да тренирам чак и када ми то није подвучено да морам. Знам да је наша каријера релативно кратка па се на сва начине трудим да је продужим и останем у топ форми што је дуже могуће - нагласио је један од најбољих свјетских коректора.

ГЛАС: Овог љета имали сте нешто више одмора, како сте га искористили?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Ово је прва година у којој сам имао прави одмор и праве припреме јер сам сезону завршио 15. маја. Добио сам 24 слободна дана, па сам се укључио у рад репрезентације тек у Београду. Ух, било је изузетно необично, имати двадесет и кусур дана у комаду је баш чудно за мене. Радио сам и током тих дана по специјалном програму професора Копривице, али сам имао прилику да уживам у неким удаљенијим дестинацијама које сам желео да посетим. Мало сам обишао Малдиве, Дубаи са девојком што до сада нисам имао шансу.

ГЛАС: Кажете да сте и током одмора вјежбали. Да ли је ипак било простора и за опуштање, изласке и провод?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Да, слагао бих када бих рекао да не волим да изађем и попијем коју, али никад претерано. То је у тренуцима када немам мечеве и припреме, као што је сада било у Београду. Међутим када изађем два, три пута заредом схватим да нисам за такав начин живота. Пронашао сам се у одбојци, волим је и изузетно сам посвећен. Пазим шта једем, можда и превише, трудим се да се одморим и опоравим и да сам увек у топ форми.

ГЛАС: Имате много пратилаца на друштвеним мрежама, нарочито припадница љепшег пола. Какво је стање на емотивном плану?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Већ две и по године сам са бугарском одбојкашицом Елицом Василевом. Прошле године је играла у Фиренци, што је неких сат вожње до Перуђе па смо нон-стоп били заједно. Идуће сезоне ће бити мало теже, јер је она појачала Новару. Заиста нам сјајно иде. Ово је апсолутни рекорд у дужини трајања везе са моје стране. Нисам веровао да ћу моћи да издржим толико са једном особом, али очигледно се све поклопило, па уживамо и имамо озбиљне планове.

ГЛАС: Активан си на друштвеним мрежама. Колико времена вам одузму?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Уживам у томе и не оптерећују ме, али неколико дана пред мечеве то постаје прошлост. Тада се смирим, али у тренуцима када сам слободан волим да поделим неку фотографију која је у вези са одбојком или местом у којем сам тренутно. Мислим да је то добра ствар, јер одбојка у Србији није толико популарна, а ово је начин да изађемо у први план и покушамо да јој вратимо популарност. Наравно не неким скандалима и шкакљивим фотографијама.

ГЛАС: Већ седам година сте члан Перуђе, шта вас је толико задржало у једном клубу?

АТАНАСИЈЕВИЋ: То је заиста огроман период јер у одбојци није обичај да играч толико остане у једном клубу. Задржало ме је то што смо клуб и ја отпочетка имали исте амбиције. Расли смо заједно и сада смо један од три најбоља на свету. Прошле године смо освојили триплу круну, ове само Куп Италије, али жеља је да тај квалитет коначно крунишемо у Европи и донесемо навијачима трофеј Лиге шампиона.

ГЛАС: Имате посебну везу са навијачима који вас напросто обожавају. Чак су вам посветили и пјесму?

АТАНАСИЈЕВИЋ: То је такође један од кључних фактора мог останка. Сваки пут када помислим на Перуђу и наше домаће утакмице најежим се. Дуго сам у клубу, заједно смо дошли до првих трофеја, наставили смо да напредујемо и природно је да имам одличан однос са навијачима.

ГЛАС: Чак сте добили и мегафон да навијате с њима?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Они знају да после сваког трофеја или важне победе узмем мегафон и певам, па су одлучили да ми олакшају, ха ха. За мене и мој карактер било би тешко да одем у неку земљу попут Русије или земаља Далеког истока где је “хладно” и нема такве атмосфере. За све ове године нисам пропустио ниједан меч, а сваком се радујем као да је први. Имам уговор на још једну сезону, већ су ми понудили продужетак сарадње, али нигде на журим.

ГЛАС: Ипак сте пропустили један меч у финишу прошле сезоне када сте били суспендовани?.

АТАНАСИЈЕВИЋ: Ха, ха. тачно. Међутим и то је ситуација у којој се види да ли клуб стоји иза играча. Тренер Лоренцо Берарди је стао иза мене и рекао да сам на неки начин добро поступио јер ме је Сантјаго Ордуна пљунуо приликом поздрављања на мрежи. Пао ми је мрак на очи. Нисам могао а да не узвратим, а тренер је то схватио, да тако кажем као самоодбрану и није тражио додатну казну клуба. Познаје мој карактер и зато сам му изузетно захвалан као и свима у клубу. Касније ми је рекао да сам одлично прошао, те да би неки други играч да је био на мом месту сигурно извукао дебљи крај.

ГЛАС: Са Вама у клубу већ неколико сезона је Марко Подрашчанин. Како издржавате заједно и у клубу и репрезентацији?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Могу слободно да кажем да га познајем боље од родитеља. Три године смо заједно у клубу, ко зна колико у репрезентацији, па смо мало и досадили један другом. Посвађамо се за минут, а помиримо за два. Велика ми је част што ми је саиграч, постали смо истински пријатељи, а и освајање трофеја у Перуђи поклопило се његовим доласком.

ГЛАС: Пуштате ли српску музику у свлачионици Перуђе?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Како не, слуша се наша музика. Перуђу осећам као Београд. Ипак, не излазим много у град јер је одбојка изузетно популарна и сви нас знају, па не би било баш коректно да ме ти људи гледају у касним сатима. Наравно да излазимо у кафиће, али у нормалној мери. Имам срећу да имам одличну групу момака у клубу, а нарочито у репрезентацији. Када победимо важан меч или освојимо трофеј у клубу обично певамо навијачке песме, немаш појма шта радиш, лупеташ шта ти падне напамет. У репрезентацији су то неке песме које обележе припреме.

ГЛАС: Који хит слушате током припрема на Палама?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Ух, боље да не знате. То је нешто што се наметне спонтано и уђу у ухо хтели ви то или не.

ГЛАС: Тренутно се припремате се за два важна такмичења - квалификације за Олимпијске игре и Европско првенство. Које је важније?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Битно је да се добро припремимо, радимо три дана максимално, а онда имамо слободан дан. Ујутру теретана и индивидуални, навече шест на шест. Јако је битно да ово одрадимо најбоље, јер нас чека ју квалификације за Олимпијске игре, а потом и Европско првенство. Много смо добили ангажовањем професора Владимира Копривице који је један од најбољих кондиционих стручњака, а рад са њим је свима нама велика част. Са њим су и помоћници, па мислим да никада нисмо имали боље услове. Квалификације су огроман притисак, али сви ми знамо како да се носимо са њим, па верујем да можемо остварити зацртано у Барију.

ГЛАС: Исто размишљају и Италијани, али мјеста има само за једног, јесте ли причали са саиграчима из клуба о томе?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Они полажу велике наде у одлазак јер су и домаћини, јако добро знам колико њима то значи. На прошлим играма били су други, а када су се вратили играчи су постали велике звезде. Причао сам са момцима са којим играм у клубу. Ми смо лоше прошли претходне квалификације, не желимо да се то понови. Олимпијада је сан свих нас без обзира што су неки момци осетили чари играња 2012. године. Немамо право на кикс, јер је Токио круна ове генерације.

ГЛАС: Већ четврту годину у низу организујете камп у Врњачкој Бањи са доскорашњим репрезентативним колегом Николом Росићем. Како сте дошли на идеју и која је мисија кампа?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Пре свега желим да Вам захвалим на том питању. Све функционише супер, ове године смо препуни, ограничили смо број полазника на 240. Имамо одличне услове у Врњачкој Бањи ангажовали смо десетак тренера, јер желимо да се посвете индивидуалном раду са децом. Никола, нажалост, више није са нама у репрезентацији па је преузео главну улогу у организацији. Видели смо да има много талената, а ми морамо да им покажемо да без обзира колики си играч мораш пуно да радиш, да мораш да будеш нормална особа и понашаш се као човек пре свега. Желимо нешто да оставимо иза себе.

Клубови грцају, репрезентација (још) не трпи

ГЛАС: Можете ли да објасните дисбаланс између клупске и репрезентативне одбојке у Србији?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Мислим да ће нажалост и репрезентација у једном тренутку морати да трпи. Изузетно смо талентована нација, али ако немаш добре клубове, добру базу и млађе категорије тешко је очекивати да наставите овако. Ми смо и у млађим категоријама освојили све, тако да се на неки начин знало да ћемо бити добри. Имамо и сада неколико младих који су овдје са нама, али се плашим да их у будућности неће бити довољно.

Први новац

ГЛАС: На шта сте потрошили први озбиљан новац који сте зарадили?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Имам срећу да ми родитељи воде рачуна о финансијама. После две године у Пољској уз малу позајмицу успео сам да купим стан у Београду, родитељи су увек водили рачуна да не трошим на глупости, аутомобиле... Трудим се да уложим у нешто што ће остати. Наши уговори нису толио богати као фудбалерима па морамо да будемо на нивоу десет, 15 година како би се колико-толико осигурали.

Никад у тренере

ГЛАС: Иако је још рано да причате о крају каријере, да ли сте размишљали чиме бисте жељели да се бавите када кажете да је крај?

АТАНАСИЈЕВИЋ: Знам само да никада не бих могао да будем тренер. Ми играчи смо претешки, дивим се сваком ко може да буде то. Они живе врло тежак живот практично су одвојени од породице и куће и након завршетка каријере. Ипак, они су велики људи, воле то што раде и скидам им капу, али ја се не видим у томе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.