Славкo Радовановић за „Глас“: „Росонери“ били допинговани

Био је и Калчополи и 2006, кад су „росонери с плаже“ стигли у Београд и кренули у нови поход на европску круну. 

Била је и 2021, када је Мирко Иванић плесао „Сан Сиром“, а арбитар Хезус Хил Манзано није дозволио да Звезда изведе корнер због страха да Милан не прими гол као у првом сусрету, кад је погодио Милан Павков. 

Црвена звезда и Милан поново ће укрстити копља, а о историји судара београдских „црвено-бијелих“ и „црвено-црних“ са „Сан Сира“ већ може да се пише у томовима.

Од свих поменутих сусрета, та прва два, боље рећи три из 1988. године посебно се издвајају. То је једна трилогија за сва времена! Један од актера тих мечева био је и Славко Радовановић, тада корпулентни штопер „црвено-бијелих“. Београдски мангуп и један од најтврђих фудбалера свога времена. 

У великом интервјуу за „Глас Српске“ популарни Рашо или Славе, како су га звали само они који су одрасли с њим, причао нам је о тим мечевима, о једној афери за коју се не зна, дуелима са Марком ван Бастеном, открио је и како му је пријетио легендарни ас Реала Хорхе Валдано, те шта му је одговорио. 

Дотакао се и одрастања, иностраних авантура, „вјечитог“ дербија, друговања са асовима највећег ривала... Уживајте! А ми ћемо се, за почетак, вратити у јесен 1988. године и пренијети вам шта Раша очекује од новог дуела на „Сан Сиру, у сриједу од 21 час. 

- Да није било магле, прошли бисмо до финала 100 одсто. После тога, Милан у наредних месец дана, таман док је трајала пауза у Европи, није победио ниједну утакмицу у италијанској лиги. Били су надрогирани. Они су били ко лептири лагани, а ми нисмо знали где смо, практично. Борили смо се ми до неког 70. минута. После је уследио пад, јер нисмо узимали никаква средства. Ја нисам сигурно. Нисам ни у Француској кад сам био. Кад сам био тамо, после ручка су нас увек чекале тада три пилуле на столу, испред сваког играча. Само ја нисам попио. Тренер је питао ко није, јавио сам се и рекао му: „Не, то мени не треба, то попиј ти!“ Никад ми више нису ни ставили. Али да се вратим на Милан. Памтим Ван Бастена. Нисам играо против бољег играча од њега. Страшан играч. Али Милан је био уиграна екипа, која је играла већ три, четири сезоне заједно. Имали су три најбоља играча Холандије у тиму, Ван Бастена, Френка Рајкарда и Руда Гулита, а сви остали су играли за Италију. За разлику од ових данашњих генерација, ми се њих нисмо плашили. Нисмо имали страх, шта буде, биће, борили смо се до краја. Не слажем се са политиком довођења великог броја странаца. Нема потребе. Такав квалитет имаш и овде да се направи добра екипа. Немој да се лажемо. Овај Тими Макс Елшник , то је О. К., али немој ми доводити црнце, јер су они по природи кукавице. Њему једном уђи у дуел, „разнеси га“ и готов посао. Има неких и дрчнијих, али није то то - у свом стилу је рекао Радовановић и додао:

- Што се тиче меча у среду, звездаш сам и мислим да могу да одиграју бар нерешено. Милан је добра екипа, али Звезда мислим да може да направи изненађење. Не могу, као навијач Звезде, да кажем ништа против ње - истакао је Радовановић.

ГЛАС: Против Милана имали сте помоћ и Дејана Савићевића, који је тада из војске дошао да вам помогне. 

РАДОВАНОВИЋ: Дејо је добар играч, играо сам само те две утакмице против Милана са њим. Против њега сам играо у Подгорици пре него ће доћи код нас. Мене су ставили да га чувам, јер су знали да сам једини који сме да га удари у Подгорици. Он је доле бог. Кад га неко удари, сви су скакали, саиграчи и публика. Мене нису дирали. Ја сам му једном тад уклизао и он ми каже: „Што ме бијеш, треба следеће године да дођем у Звезду, да играмо заједно?“ Кажем му: „Е па, дотад ниси ми другар, зови ти тренера да те вади ван, да ти не бих сломио ногу, нећеш доћи ни следеће године“. То је било више зезање, никада никоме нисам сломио ногу, никога нисам повредио. Играо сам доле и у дресу Сутјеске. Знали су да не констатујем никога, да ми нико ништа не може. Знали су рећи: „Видећеш у тунелу“. Ја им одговорим: „Будале, ваш тунел је мали, знате ли колики је Звездин?“ Ћутали су и нису ме дирали. Београдско сам дете, одрастао сам на улици, до 16. године сам био међу тим ликовима. Стално сам се тукао, знали су ме сви мангупи по Београду. Кад ми је Звезда дала стипендију, „мућнуо сам главом“ и себи рекао: „Што бих се био на улици са кретенима, кад могу да зарадим паре?“ Имао сам већу стипендију него моја мајка плату. 

ГЛАС: Неријетко сте имали задатак да штитите Пиксија, односно да му „чувате леђа“. 

РАДОВАНОВИЋ: Џаја и Цвеле (Владимир Цветковић) су тражили да штитим Пиксија. Он је стварно био добар играч, стално на мети противничких играча, који су мислили, ако га онеспособе, да смо ми мртви. Није било баш тако, имали смо Бину (Драгишу Бинића), Миту Мркелу, Бору Цветковића... Увек неког адута, па и ја сам неколико пута ишао горе и давао голове главом. Пиксију су претили, онда сам ја знао појединце да „лапим“ за нос пред судијом, протресем га и „маршнем“. Судија ми није смео дати картон. Против Партизана пред 100.000 навијача скандирају ми: „Рашо, убиј Шиптара!“ Судија ми каже: „Јеси луд, немој!“ Кажем му ја: „Кад прими лопту, ти окрени главу на другу страну, морам да га 'откинем'„. Онда дође Бајро Жупић, нешто се мангупира, њега почупам мало за нос, одгурнем. Судија ме моли да станем, ја му кажем: „Неће више ни бити потребно“. Занимљиво је и то кад је Пикси играо у Марсељу, ја био у Авињону тада. Сваке недеље је долазио код мене. Па, први човек који је видео моју кћерку кад се родила је Пикси. Знаш ону народну: „Ко те први види, тако ће ти бити у животу“. Ето, за њу се стално лепи новац, ха-ха-ха.

ГЛАС: Како Вам се чини Пикси као селектор? 

РАДОВАНОВИЋ: Пикси је добар момак, али мислим да се окружио погрешним људима у репрезентацији. Ти људи су његови сарадници, они треба њему да кажу: „Шефе, предлажем ово, мислим овако...“ Не да седе онако и грицкају семенке за време утакмице. Чим немаш опозицију, не можеш напред. Пикси није глуп. Он јесте сељак, дошао из предграђа Ниша у Београд, али види колико се еманциповао, има манире. Била је та хајка против њега, а направили су је они бивши играчи који су хтели да дођу на његово место. 

ГЛАС: Навијачи Црвене звезде радо памте Ваше поготке против Тракије и Брижа. Сјећате ли их се Ви? 

РАДОВАНОВИЋ: Памтим ја те голове, али више памтим оне што сам дао у шампионату, кад смо освојили титулу, против Војводине у Новом Саду, последњи минут. Дајем гол. Увек сам ишао на прву стативу. И у том моменту мене Бина пита да он иде на прву стативу, а ја се позиционирам и вратим на другу. Код мене дође лопта и дам гол. 

ГЛАС: Да ли је тачно да сте отјерали играче Реала који су се загријавали испод сјеверне трибине „Маракане“? 

РАДОВАНОВИЋ: Дошли су на нашу страну. Ми се ту загревамо. Онда смо ми дошли и рекли им да иду на другу страну, јер је то било наше место за загревање. У Београду сам чувао Аргентинца Хорхеа Валдана. После утакмице ми је претио да ће ме заклати, убити, ово, оно... Рекао сам му: „Добро, и тамо ћу да те бијем, насред терена. Али прво ћу да те пребијем у тунелу, налупаћу ти шамаре, а после идемо на терен“. Међутим, ниједан није играо у реваншу, па се нисмо састали. 

ГЛАС: Колико је тачан податак да сте Ви једини играч који је од пјетлића дошао до првог тима Црвене звезде и ту се задржао?

РАДОВАНОВИЋ: Истина, само сам ја то успео. Мене је отац учланио у Звезду оног дана кад сам се родио. Био је повереник клуба, а учланио ме је 24. августа 1962. Увек сам имао добре тренере у Звезди. Дуца Маравић ми је био тренер, Ђанђа Петровић, Милован Ђорић, Милан Живадиновић, Тома Милићевић, све добри тренери. Са 16 година сам пребачен за први тим. 

ГЛАС: Млађе генерације од свих побројаних највише памте Милана Живадиновића. Какав је био популарни бард?

РАДОВАНОВИЋ: Жива је био шмекер, београдски мангуп. Он је са Лиона. Стално је долазио у оделу, намирисан. Ми смо по парфему знали када он долази на стадион. Био је господин. Једном смо се и посвађали и три дана нисам долазио на тренинге, рекао ми је: „Ако ти се не свиђа како сам рекао, немој да долазиш на тренинге“. Рекао сам: „Добро“. Онда је он једног другара што је ишао са мном у гимназију питао: „Где ти је онај кретен?“ Каже овај: „Ту је, сваки дан у школи, игра кошарку“. Живи није било јасно: „Реци му да дође сутра, имамо утакмицу“. Када сам се вратио, сви су ме гледали у свлачионици. Скинуо сам се, а Жива ме пита: „Зар није било најнормалније да прво дођеш код мене?“ Упитао сам: „Што?“ „Па, да разговарамо“. Ја му кажем: „Па разговарали сте за Зокијем, то је као да сте са мном“. Издиктирао је састав тима, а један се јавио: „Шефе, нисте рекли ко је капитен“. Узмем траку и кажем: „Зна се ко је капитен“. 

ГЛАС: Нисте то једном урадили, самоиницијативно узели траку.

РАДОВАНОВИЋ: То сам урадио и Велибору Васовићу. Пикси нешто слабо одиграо, ја му приђем и кажем: „Слушај, иди лепо кад буде слободњак, дај гол и кад даш, тражи замену да те замени и изађи ван“. Каже Пикси: „Добро, шта ћемо после?“ Рекох: „После је мој проблем да остане 1:0 за нас“. Тако и буде, Пикси крене вани, а Васке му каже да да траку Миодрагу Кривокапићу. Пикси пролази поред мене и ја је узмем од њега и ставим на руку. Судија каже: „Па, чекај, тренер виче Кривокапић“. Одговорио сам му: „Је л' имаш капитена на терену?“ Каже: „Имам“. Нико ми није смео ништа рећи, играли смо. Васке није смео да ми каже ништа, већ оде код Драгана Џајића. Џаја ми каже шта је Васке рекао, ја му кажем: „Нећу узимати траку до прве утакмице“.

ГЛАС: Каква искуства носите из Француске, гдје сте играли за Авињон и По?

РАДОВАНОВИЋ: Све је лепо било тамо док овде није почео рат. Одлучили смо да останемо у Француској. Звао ме тада неки богаташ из Поа: „Прича се о теби доста, хоћеш да дођеш да играш за мене?“ Одговорио сам позитивно. Рекао је да ће послати авион. Рекох: „Стани, човече, реци ти мени шта нудиш, па ћу ти јавити је л' ми одговара или не“. Он ми каже: „Знаш, ја имам овде три играча који чекају да потпишу за мене, а играју твоју позицију“. Кажем му: „Добро, нека потпишу“. Моје је толико и толико, ако ми даш, долазим, ако не, не долазим. Жена ми каже да сам луд, да идемо тамо. Нудио ми је 10.000 марака плату, плус лова за потпис уговора. Рекох: „За то не потписујем. Моја плата је 30.000 марака, плус премије и све што иде уз то. И да ми обезбедите трособан, намештен стан, пошто има нас петоро“. По је играо трећу лигу. Патрик Кубен, који је играо са мном, рекао је да је стигао авион по мене, нисам хтео ићи, рекао сам њему да он оде тим авионом. Кубен је све средио, потписао и рекао да и мене газда чека, одговорио сам да има мој број и нека зове. Звао ме је и пристао, али каже да мора да ме види. Сео сам у свој ауто и отишао. Тамо је газда рекао да морам да одиграм пробну, пријатељску утакмицу против Тулуза, да ме види. Рекао сам му: „Ало бре, ја сам играо у Звезди, играо Куп шампиона и сад да играм пробну утакмицу“. Газда је на крају прихватио све услове, а хтео је да дођем у По у року од 24 часа. Рекао сам им да спреме уговор и долазим. Дошао сам. Његова секретарица, иначе Чехиња, кад ме је видела, рекла ми је да ја с газдом разговарам дрско и безобразно, да то она никад није видела. Рекох: „Нисам ја дрзак и безобразан, већ се он тако односи према мени, па му враћам, а ако хоће лепо да се понаша, ја ћу још лепше“. Потписао сам тај уговор. Кад сам одиграо прву утакмицу, рекао је: „Кад бих имао још пет оваквих играча, освојио бих Куп шампиона, није ми жао“. После шест месеци ме је питао: „Зашто ти не даш изјаву за медије да играш за мене, да волиш овај клуб?“ Одговорио сам да волим само један клуб, Црвену звезду.

ГЛАС: Нисте се уклапали у концепцију тадашњег селектора Ивице Осима.

РАДОВАНОВИЋ: Не могу ништа лоше рећи о Осиму, о покојнику све најлепше. Био је сукоб између мене и њега. Дао је једну изјаву против мене, реванширао сам му се. После тога су Миљан Миљанић и остали тражили да дам нову изјаву и да повучем све што сам рекао, па ћу истог момента заиграти за репрезентацију. Рекао сам: „Чича, не верујем, јер сви играчи у репрезентацији су из Жеље и Сарајева, а они су предзадњи и задњи. Ако је то репрезентација, а из остатка 'велике четворке' игра само Пикси, то није репрезентација“. Ипак су инсистирали да променим изјаву, одбио сам и рекао: „Знате, ја сам дете овог града, сви ме знају. Шта мени треба да ми неко каже: 'Шта је пи**о једна, извинио си се да би играо за репрезентацију?' Нећу, и овако то није моја репрезентација!“ Чича ме је питао: „Како није?“ Рекох: „Чича, ја сам Србин, Србија је моја земља“. Тада, 1988. године! Имао сам тада златни ланац са орловима, једини сам то носио, још док сам играо у Звезди, 1984. године сам га купио, краљевски ланац, са садашњим грбом Србије. Отац је тражио да га скинем, јер је био комуњара. Нисам хтео. Дао сам га сину када је почело бомбардовање Београда 1999. године. 

ГЛАС: Како сте изашли из фудбала?

РАДОВАНОВИЋ: Покојни Миодраг Јешић и ја смо били заједно тренери у Тунису, освојили смо арапски шампионат, играли финале Купа, судије су нас покрале, били смо трећи у шампионату. Кад му је погинула кћерка, били смо тамо. Фамилија му је била у Београду, а моји у Француској. Морао је да се врати, а ја сам остао. Размишљам шта ће мени све ово, да будем тренер далеко од породице, деца расту, долазим им као странац, заборавиће ме. Решио сам тада да завршим тај уговор са њим и прекинем са фудбалом. Кад је ишао у ЦСКА, звао ме је, одбио сам. Звао ме је и за Иран, и тад сам му рекао: „Јешо, мене фудбал више не занима“ 

Партизан

ГЛАС: Шта мислите о „вјечитом“ ривалу Партизану? 

РАДОВАНОВИЋ: Ма, Партизан не постоји, слободно то напиши. Толико је Звезда квалитетнија, дерби је све показао. У Србији постоји само Црвена звезда. То више није онај некадашњи Партизан. Дружио сам се са Милошем Ђелмашом, са Чавом Димитријевићем, Владимиром Вермезовићем, Драганом Манцеом. Све су то београдска деца. На утакмицама смо се „рокали“, заправо нисмо, ја сам њих тукао, али кад се заврши утакмица... Колико смо пута Чава и ја заглавили у дискотеци... Био је много добар играч. Заједно смо дебитовали за младу репрезентацију Југославије. Играли смо у Истри, „Кварнерска ривијера“. Он центрирао, ја дао гол, мислим Енглезима. Био је одличан играч. 

Цедуљице

ГЛАС: Тренирали сте и Милиционар. 

РАДОВАНОВИЋ: Убацили су ме кад су сменили Станета Карасија, рекли су да морам. Играли смо против Звезде једну утакмицу, ови моји директори се наложили да добијемо. Седим у канцеларији, улази председник, даје ми цедуљицу, а ту састав екипе. Каже: „Срећно, и ту ти је састав са којим мислим да ћемо добити Звезду“. Изађе ван, а за једно десет минута улази директор клуба: „Где си, Рашо, ово оно, знаш, требало би ова екипа да игра“, па ми и он да свој списак. Улази после мој пријатељ Жућа Јанковић, који је секретар клуба: „Рашо, шта ћемо данас?“ Рекох: „Не знам, Жути, да не примимо само шест комада, него је л' имаш и ти какав папир за мене?“ Он изненађен, ја му покажем шта сам добио од председника и директора. 

И питам га: „Који састав да изаберем од ова два?“ Он ми сугерише да изаберем свој. Изгубимо 4:1 од Звезде. Уђу на 0:2 у свлачионицу, виде како ја вичем на играче: „Једино се капитен Синиша Мулина бори, играте ко п***е“. Бунили су се мало због састава, али то је било све. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.