Злочин над бањалучком породицом Пољокан 80 година под велом тајне: Мистерија крвавог длана

Убиство се десило у глуво доба ноћи између 17. и 18. октобра 1940. године када су месарским ножем звјерски искасапљени Саломон Хаим Пољокан, његова супруга Мицика и двадесетогодишњи син Рафаел. На мјесту убиства пронађени су бројни крвави трагови, али они су остали само нијеми свједок злочина који не открива убице.

Право презиме ове породице било је Леви, али су сплетком околности добили надимак Пољокан па је њихово право презиме временом готово потпуно заборављено.

Током истраге, према подацима из архивске грађе тадашње Управе полиције Бањалука, форензичари су на вратима и зидовима у кући пронашли крвави отисак длана, прстима размазану крв те трагове гумених чизама. То је на почетку истраге уливало наду да ће монструме брзо стићи рука правде, али је злочин остао мистерија.

“Врбаске новине” су писале да су разбојници искасапили чланове породице и да се ради о злочину какав “Бањалука не памти”. Послије убиства, писале су тадашње новине, Бањалучани су препричавали како је то вече, не знајући да му је посљедње, стари Пољокан као по обичају био у хотелу “Палас”, гдје се картао са друштвом. Он је, сада се зна, те кобне ноћи у поноћ отишао кући, а ујутро је његова служавка открила злочин. Када је дошла да пробуди газду, затекла је стравичан призор, Саламона како лежи у локви крви допола свучен са три ране на тијелу. Када је стигла полиција, откривене су стравичне размјере злочина, пронађени су мртви и искасапљени Саломонова супруга Мицика и син Рафаел. Увиђајем је утврђено да су убице у кућу ушле из дворишта, попевши се преко помоћних објеката на терасу, а одатле у Саломонову собу, а потом и у спаваћу собу његових најмилијих. Убиство је узнемирило Бањалучане и дигло на ноге полицајце тадашње Врбаске бановине и Краљевине Југославије, али је доласком ратног вихора пало у сјенку. Злочин међутим никада није заборављен и о њему су многи писали и причали у поратним годинама Другог свјетског рата.

Збуњени и неспособни

Историчар Зоран Пејашиновић каже да су истражиоци у овом случају били доста збуњени и неспособни да се ухвате у коштац са таквим злочином.

- Прича о убиству породице Пољокан има елементе трилера и готово је хичкоковска и врти се око сто ликова. Многи су били осумњичени, а посебно под лупом је био комшија, месар Мирко Ковачић, будући усташа те бањалучки љотићевци. Занимљиво је да је усташка власт, која је успостављена у Бањалуци пола године послије убиства, наставила истрагу, али није дошла ни до каквих резултата, иако је у граду доминантно мишљење било да иза злочина стоје љотићевци - казао је Пејашиновић.

Појаснио је да је тешко рећи да ли је злочин над породицом Пољокан дјело усташа, иако се месар Ковачић касније хвалио да је он починио монструозно троструко убиство.

- Много више индиција и аргумената има за оптужницу против другог Хрвата, који се звао Илија Итало из Мотика, који је био неквалификовани радник, врло сумњивог досијеа. Оно што причи даје посебан тон јесте да је Итало био љотићевац. Тада, па и касније, у граду је доминантно, мада не и једино, мишљење било да иза свега стоје бањалучки љотићевци. То помиње и Златко Пувачић, знаменити хроничар Бањалуке, који је у то доба био судија Окружног суда - прича Пејашиновић.

Истрагу о убиству Пољоканових, које је још у колективном памћењу Бањалучана, водила је Управа полиције Бањалука у тадашњој Врбаској бановини, чији су истражиоци саслушали више од 100 свједока и осумњичених. Саслушавана је родбина убијених, послуга, испитивани локални криминалци, полицијски службеници, доушници, али случај никада није ријешен. Сумњало се да су убице најближе комшије, а међу првим осумњиченима био је месар Ковачић, који је касније пришао усташком поркету и постао десна рука стожерника НДХ за Крајину, некадашњег адвоката Виктора Гутића. Под лупом истраге био је и сељак из Мотика Цвијо Стијаковић, а полиција је тада саслушала његове колеге, који су рекли да је он у ноћи злочина спавао у кафани Мехмеда Џанића у Крупи на Врбасу, што га је спасило ћелије.

Према извјештају тадашње Управе полиције случај је окарактерисан као провална крађа у којој су убијене три особе. У оквиру истраге рађена су и вјештачења трагова крви и отисака, али ништа од тога није дало резултате. Шеф дактилоскопског одсјека полиције из Загреба Вјекослав Креч је анализирао и вјештачио крваве трагове на вратима соба и у кући убијених. У његовом извјештају из 1940. године стоји да није могао да идентификује трагове на вратима собе покојног Рафаела и Мицике, јер су отисци неупотребљиви и ради се само о мрљама размазане крви. Отиске је нашао и на малој уоквиреној слици убијеног Саломона, која је била бачена са столића на под. Утврдио је да припадају собарици Марији Зимбикијевић, која је тада “пала” под сумњу, а истражиоцима је испричала да је дан прије убиства 17. октобра поподне са поменутог столића узимала прибор за јело те је том приликом дирала слику. Крвави трагови који су давали највише наде истражиоцима да ријеше случај били су отисак длана у ходнику куће и трагови ципела по поду.

- Крвави траг ципеле с гуменом петом показује да је до сада још непозната особа или починилац убиства након злочина прошао кроз ходник у кухињу, даље кроз кухињу на терасу и са терасе се на углу зграде спустио по прислоњеној дасци у двориште. Снимљени трагови упоређени су са ципелама убијених, њиховог особља у кући, као и осумњичених лица, али њихове ципеле, као и пете нису ни најмање биле сличне снимљеним траговима. Такође отисак длана упоређен је са тројицом осумњичених, али није било поклапања - закључио је вјештак Креч у свом налазу.

Полиција је трагајући за доказима саслушала и тадашњег билетара биоскопа “Палас” Арсена Јовановића, који је казао да је у дворишту куће Пољоканових ноћу између 17. и 18. октобра 1940. године, пет минута до три часа, видио три мушкарца.

- Један је био обучен у сиви балон, а на глави је имао шешир, не знам које боје. Друга двојица су имала кратке зимске капуте непознате боје, а на глави шешире. Онај што је био у балон свиленој кабаници носио је батерију и још неке предмете, а други је ишао за њим држећи револвер у руци, док је трећи вукао велику даску и то, по мом мишљењу, под присилом, јер су му други стално псовали мајку да пожури - изјавио је Јовановић, који је убрзо послије побјегао као добровољац у Шибеник, у њемачку морнарицу, а затим и порекао своју изјаву, рекавши да је она плод његове фантазије.

Шта је чула дадиља

Међу саслушаним свједоцима била је и Владислава Шулер, тадашња дадиља дјетета Пољоканове кћерке. Она је чула врисак у ноћи убиства, а истражиоцима је рекла да је мислила да дијете плаче па се није пуно обазирала на то.

Ово монструозно троструко убиство у праскозорје Другог свјетског рата почело је да пада у заборав. По доласку усташких власти у Бањалуку такви злочини су били дио свакодневице и нову власт није занимала судбина бањалучког трговца из предратне буржоазије. Они су злочин гурнули у фиоку, а одлуком суда кривични поступак против непознатог починиоца троструког убиства обустављен је 1941. године.

Историчар Пејашиновић каже да је злочин пуно утицао на стање духова у граду на Врбасу у то доба и да је страх завладао у многим бањалучким домовима, а посебно међу Јеврејима.

- Ваља имати у виду да је нацизам у Европи већ узео маха и да је рат увелико бјеснио на Старом континенту. Треба подсјетити да је Краљевина Југославија у доба овог злочина била захваћена таласом диригованог антисемитизма, у чему је, осим Љотићевих новина, предњачио београдски, владин лист “Време” те да је управо у то вријеме краљевска влада донијела двије познате антисемитске уредбе. Једном се ограничава Јеврејима трговина живежним намирницама, а другом (тзв. нумерус цалусус) упис у школе - прича професор Пејашиновић.

Крађа

Према писању листа “Правда” из 1940. године током истраге убиства Пољоканових утврђено је да је убица украо златни часовник старог Саломона, новчаник са тадашњих 7.000 динара (тада вриједно 127,77 долара, а данас 2.350). Тај лист наводи да је истрага показала да злочинац није могао да отвори касу у којој је било накита и других вриједности од око 300.000 динара (у то доба, око 5.454,4 долара или данас 100.938 долара).

У полицијским извјештајима тада је писало да је разбојник из других соба покупио мноштво кључева да отвори касу, али није успио. Те детаље јавности је лист “Правда” пренио у броју од 21. октобра 1940. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.