Животна прича Павла Вуисића, боема великог срца и вјечитог мргуда

Ко зна како би данас изгледао српски филм да се почетком педесетих година протеклог века није појавио легендарни Павле Вуисић.

Јуче се навршило тачно 29 година његове смрти, па се поводом тога присећамо и животне приче једног од најбољих глумаца које је Србија икада имала. Десетог јула 1926. године, када је великан нашег глумишта дошао на свет, вероватно нико није ни помислио да је рођен уметник који ће променити дотадашњи тренд оживљавања ликова пред камерама и на потпуно другачији, комичан и ироничан начин освајати гледаоце. Упркос чињеници да није био школован глумац и да је својевремено маштао о томе да постане правник, један од највећих филмских уметника Србије током свог глумачког века одиграо је преко сто улога на којима су му тада завидели, а ситуација није другачија ни данас. Међутим, и поред свог талента, ретко је добијао главне роле. Једни су заступници тезе да их није заслуживао, а други су пак тврдили да их сам Павле никако није желео. Било како било, ни осамдесет четири године касније није се појавио глумац који је толико презирао и ниподаштавао своју професију, а истовремено био непоновљиво успешан у њој и надасве вољен од публике.

Јер, Павле је умео да одбије и најбољу понуду за филм како би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у своје омиљене кафане којима је свакодневно изнова налазио нове замерке. За њега је одлазак на рад у иностранство, и снимање са светски славним редитељима био најгори могући сценарио. Вујисић се никада ни по коју цену није продавао за нешто што није, и до смрти је остао предан ставовима које је током младости стекао на улици. Павле Вуисић рођен је 10. јуна 1926. године у Београду где је остао да живи све до своје смрти 1. октобра 1988. године. Детињство и своје најмлађе дане провео је на улицама старог међуратног Београда који се таман опорављао од једног и припремао за Други светски рат. Међутим, овом тада дечаку то није представљао проблем јер је још од најранијих дана хватао маглу и тражио погодну екипу с којом би могао да направи какву квалитетну штету о којој би комшије дуго и нашироко причале.

Студирао је права која никада није завршио, али је био веома паметан и интелигентан човек. Читао је све што би му дошло под руку, од етикета на боцама, па до оне најтеже литературе, чији би и назив мало ко умео да разуме. Осим тога, на свакојаким папирним паклама од цигарета и на крају у свескама, записивао је своје мисли и песме. Све до раних педесетих година огледао се у новинарству, радио је на Радио Београду, а непуну сезону глумио је и у Панчевачком позоришту. Неколико пута је безуспешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност. Баш у том периоду, 1950. године статирао је на филму Чудотворни мач. Филмску каријеру отпочео је 1955. године епизодном улогом у Шолаји, а убрзо затим добио је и главну ролу у Три корака у празно, за коју је награђен Златном плакетом Арена на фестивалу у Пули. Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере изузетном једноставношћу живљења и глумљења сврстао се у сам врх европске филмске глумачке елите. Уважени критичари тога доба истицали су да се чинило као да уопште не глуми, да је увек исти, али да је сваку емоцију и мимику његовог лица било немогуће поновити.

Упоређивали су га са Орсоном Велсом и многим другим славним уметницима. Иначе, Орсон Велс је за Павла рекао да је већи глумац и од њега самог, да му завиди и да је он вулкан глуме. Од њега је на поклон добио шубару коју је славни холивудски глумац носио на снимању Битке на Неретви. Док је био у Југославији, Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове. Сви су веровали да је био онај калибар глумца који би ма где да се родио или појавио, сигурно направио велику и блиставу каријеру, али њега то није занимало.

Издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске и глумачке уметности, Вуисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом, као и неком елементарном истинитошћу знао да надогради и лоше сценаријске предлошке. Као својеврсни особењак, све своје слободно време проводио је на Сави, далеко од друштвене и културне јавности.

"Волео је друштво, кафану, реку, да се увек нешто догађа. Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети. Једино је знао куда ће кад је имао снимања, а то му је тешко падало. Волео је да зида и гради, имао је смисла за детаље, знао је за цаке. Волео је бродове, Аду Циганлију. Имао је сплав и чамце, ни сама не знам колико их је променио, продао или поклонио. Више поклони него што прода, а онда направи друге, и тако укруг. Говорио је оно што је мислио. Стварно није имао обзира. Ни према коме. Интересантно је, међутим, што никад није хтео да иде у иностранство. Многи су му нудили посао у копродукцијама, није хтео ни да чује. И ја сам га молила да идемо у Енглеску. Наравно, безуспешно. Режим је њега, напротив, волео. Био је пожељан у сваком филму, добио мноштво награда, чак су хтели да му дају и Авнојеву. Толико је од тога бежао. На крају је сео и написао да не жели ту награду. Кад је добио Славицу, данашњу награду Павле Вуисић која се традиционално додељује на фестивалу у Нишу, није хтео да је узме. Код Тита је био само једном, после премијере филма Битка на Неретви", причала је глумчева супруга Мирјана, присећајући се колико је и сама избегавала пројекте на којима би као филмски радник радила са њим. Осим што је био тежак човек, био је тежак и као сарадник. Међутим, нико ко га се сећа не каже да је био лош, већ просто није волео да глуми и ту професију је сматрао крајње неважном и небитном. Никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена. Свој је рад одмах наплаћивао. Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног фаха, који је могао подједнако сугестивно да игра све што одговара његовој робусној и питомој природи. Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога деде у Догађају донела Октобарску награду града Београда и Цара Константина у Нишу, улоге у филмовима Хајка, Бештије и Повратак отписаних Златну арену на фестивалу у Пули, а за улогу у филму Размеђа из 1973. године, добио је Гранд Приx у Нишу.

Већ од 1957. године играо је улоге различитог опсега у делима Мајстор и Маргарита, Чувар плаже у зимском периоду, Пас који је волео возове, Петријин венац, Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Мајстори, мајстори, Сећаш ли се Доли Бел. Играо је у више телевизијских серија: Сервисна станица, Више од игре и Камионџије, које су му донеле посебну популарност. Мада су Миодрага Петровића Чкаљу и њега многи сматрали за идеалан тандем на филмском платну и пред камерама, у приватном животу њих двојица нису имали никакве додирне тачке. Наиме, годинама нису причали, а и умрли су у завади. Наводно је Павла излуђивала Чкаљина исквареност, жеља за доминацијом и склоност ка сплеткама које му никада нису биле стране. Овај вечити боем је поред успешне каријере уживао и у складном браку поред супруге Мирјане пуне тридесет и две године, све док их његова смрт није раставила. "Важио је за неозбиљног момка и моји родитељи су се противили нашој вези, чак су ме закључавали како би нас спречили да се виђамо. Међутим, када су схватили да сам чврсто решена у својој намери да се удам, попустили су уз речи да након те одлуке нема назад, што сам и прихватила. Упознали смо се на рођендану мог брата од тетке с којим се Павле дружио. Била сам расположена и много сам причала, а он ме је слушао. Тада је била част кад младу девојку неко слуша. До следећег сусрета прошле су три године. Ниједан други мушкарац ми није био занимљив, док ми је Павле још на први поглед био интересантан. И заиста, живот с њим био је потпуно невероватан. Док би он био у кафани, време сам углавном проводила са свекрвом јер ми боравак у кафани, за разлику од њега, није одговарао. Много је волео кафану и од почетка нашег заједничког живота плашила сам се да и сам не отвори једну", осврнула се на давнашња времена његова супруга Мирјана којој је проблем представљало и то што је због природе своје професије са супругом често заједно била и на послу.

"Била сам филмски радник, али нисам волела да радимо на истом пројекту. Највише сам се плашила да будемо заједно док је Павле снимао серију са Чкаљом, јер је међу њима владала потпуна нетрпељивост, тако да Чкаљу никада нисам упознала. Прихватила сам све Павлове врлине и мане и навикла да живим с њима, али без обзира на све, изузетно се бринуо за мене. Било ми је веома тешко када је умро, а ја и данас, двадесет три године откако га нема, још чувам његове ствари", испричала је Мирјана пре неколико година.

Био је принципијелан човек који никада није желео да прихвата норме које су му други наметали, али с друге стране себи је увек желео да угоди. Некад себично, али скоро никад на штету других, само да свој принцип истера до краја. "Није придавао значај важним датумима јер је то код њега зависило од расположења, али је, као и сваки човек, волео пажњу. Умео је да каже како не жели да му обележавамо рођендан, а онда би се ујутро, на дан свог рођења, пробудио и рекао: Данас је мени срећан рођендан. С њим је живот био занимљив и стално ме је увесељавао. Непуних двадесет година живели смо заједно са Павловом мајком, његовим братом, јетрвом, заовом... Рођена сам у сличној, многобројној породици, а данас је књига пала на једно слово. Ипак, не смета ми. Често ми је Павле говорио: Бићеш ти задовољна што немаш деце. Никада нарочито нисам маштала о потомству. Волела бих да се догодило, али ми није недостајало. Иако то није хтео да призна, чини ми се да су њему наследници ипак недостајали јер је изузетно волео децу", својевремено је испричала Мирјана.

Иако у својој близини није волео велику децу ни непознате људе, малу је обожавао. Они који га познају често говоре да је сатима, нетремице умео да посматра бебе, а онда да им препричава сваки њихов покрет. Онолика громада намрштотине у тренутку био се трансформисала и у најмање и најнежније маче чим би се приближио оним најмлађима. Мада се тачно знало где је његово место у кафани, које пиће пије и у ком временском периоду жели с неким да разговара, деци је дозвољавао да му свашта раде. Чупали су му бркове, вукли га за обрве и образе, а он се на све то само слатко смејао. Чим би мало поодрасла нису смела да му прилазе ни на метар ако није добре воље, а шта би се десило кад би поставили неодговарајуће питање, то нико није желео ни да замисли, а не да сазна. Оно што је сигурно јесте да је до смрти жалио што није успео да постане родитељ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.