Живот узбуњивача - чека ли Сноудена иста судбина?

Едвард Сноуден је 2013. године шокирао свијет када је јавности открио да Влада Сједињених Америчких држава врло тајно, тактички и намјерно, прикупља податке о сваком телефонском позиву, свакој текстуалној поруци или мејлу, без нашег знања, а камо ли сагласности. Иза свега се крије настојање  стварања  система масовног надзора који би пружио увид у приватни живот сваког појединца који живи на планети Земљи. 

Ипак, људи су упознати са лошом страном свакодневног надзора медија, још од оног тренутка када је Интернет почео да спаја Кубу и Кину, Бразил са Француском, Велику Британију са Мароком, Алжиром и тако даље.
Едвард Сноуден одрастао је на мрежи, а која од њега створила шпијуна, да би потом био прозван као узбуњивач, а као изгнаник је постао савијест Интернета. 

Зашто је Сноуден, попут Асанжа, на своју одговорност, јавности открио у тајности строго чуване информације које су се криле под идентитетом да су од јавног значаја?

Посљедња књига даје одговор на то питање. Он је преузео задатак, не тако једноставан, да описујући свој живот, заштити приватност својих најближих, и не открије велике владине тајне. „Трајно забиљежено" су потпуно нови мемоари слиједећег најпознатијег узурпаора свјетског мира.

„Трајно забиљежено" - то је за ваше добро

Сноуден је написао: постоје и таква правила којих нисте свјесни све док их не прекршите. Да је надзор у блиској вези са ауторитетом врло сликовито доказује примјер Асанжа - онај ко има ауторитет, полаже право на надзирање, о било каквој врсти надзора да је ријеч. И то не само на наше надзирање; спектар ауторитета иде и до полагања пуног права да, онај који га има, може да сасвим легитимно одређује правила, неодређене смјернице и све норме које управљају нашим постојањем. 

Ако и човјек покуша да буде потпуно слободан: шта то заправо значи, које је то стање потпуне слободе? При том, за многе ће представљати само сањаре или утописте. 

Промијенити ствар изашло је на то да борба појединца против комплетног система јесте, у најмању руку, борба Давида и Голијата; и друга препрека, а која проистиче из прве, јесте страх да се било ко супростави, јер су казне изван демократских, па и људских. 

 „Да бисте хаковали систем, морате познавати системска правила боље од оних који су их успоставили или их спроводе...због чега хакери не крше правила, они их разоткривају," или у преводу - законски системи стварају незаконите подсистеме и институције, и тако у круг, што не заобилази и најмање лош од свих друштвени система, демократски.

Када се ради о људима коју су потпуности сигурни у исправност својих система, па се из тог разлога и не труде да га провјере, њихова интелигенција и прави метод, могу их, по њиховом мишљењу, довести до циља. Управо то се десило са Сноуденом.

Ипак, начин на који се Влада, у корелацији са медијима, опходила према Сноудену, водио је америчку јавност до закључка да се ради о особи која може нарушити њихову безбједност и приватност; односно, да се ради о појединцу са врло анти-америчким ставовима, због чега је по америчку јавност и њену безбједност, управо он могао бити опасан.

Увид у Сноуденов живот

Заштита слободе данас у највећој мјери подразумијева заштиту приватности. Слобода постаје еквивалентна приватности: „слобода државе може се мјерити само поштовањем права њених грађана, јер та права, заправо, ограничавају моћ државе...што се у Америчком грађанском рату називало слобода, током интернетске револуције назива се приватност."  

Свакако, пише Сноуден, то представља и једину сферу у којој можете сачувати оно што ви заиста јесте, вашу породицу и пријатеље, и све оно најинтимније што представља саму вашу суштину, најважнији атом вашег језгра. 

Међутим, посебно интересантан моменат у књизи заузима Сноуденово писање о његовом животу, гдје се кроз дјетињство и тинејџерске дане, упознајемо са особом која је, заправо, крила скромно увјерење и љубав према својој држави. 

Без обзира на то што је још као тинејџер, врло принципијелно смишљао хакерске потезе како би избјегао "оно што му није у суштини потребно", он је, већ тада, знао да у цјелокупном систему нешто није у реду. 

Оно што га је вјероватно највише бринуло, било је оно због чега је и одлучио да оно што зна изнесе јавно: политика која се у пуном замаху спроводи иза затворених врата, на највећу штету иде грађанима, и то  не само САД-а, него цијеле планете. Највећа препрека лежи у томе што се јавно мишљење појављивало у јавној ријечи оваквог типа, и то је примјер Викиликса.
Афера Вотергејт и бројне сличне ситуације које долазе из САД-а, гдје су они који су на највишим позицијама устукнули пред медијском моћи информација, свакако јесу сличне са ситуацијом "звиздача". 

У том смислу, можемо говорити о развијеној свијести јавности за шире политичке проблеме. 

Разлика у случају Сноудена углавном се огледа у томе да системи надзора пријете глобално: дакле, цјелокупном становништву планете. Овдје је незаобилазно споменути да су неке од земаља готово прихватиле "системе надзирања". 

 "Дјечак"

Посебна нетранспарентност медијског система Сједињених Америчких Држава, иако се ради о држави и цјелокупном систему који је усађен на темељима либералности и демократичности, огледа се управо у институцијама које представљају лимите за професионално извјештавање и информисање. 

Заправо, иако је највећи број дневне и мјесечне штампе, затим дигиталних медијских глобалних кућа и интегрисаних корпорацијских система који дјелују унутар и преко граница, дакле транснационално, стациониран у оквирима и границама Сједињених Америчких Држава, ради се о повезаности медија и политике, у  ужем смислу, посебних медијских технологија и медијског информисања с једне стране, те владе с друге стране. 

Када кажемо владе, мислимо на низ агенција које се налазе и које функцонишу под њеним окриљем. О изузетно институционалном типу информација које карактеришу амерички медијски систем и о томе да су извори информација у највећој мјери само владине агенције, говори и Марчело Фоа. 

Фоа у својој књизи Господари медија  наводи да су „није прави тренутак, непровјерени подаци, да би се сачувале тајне, или због сигурности нације и националне безбједности", само неки од механизама које агенције, и поврх свега влада, користе како би сачувале изузетно важне информације унутар својих капија.

За досад најпознатијег медијског узурпатора, који је необичном искреношћу, послије дугог скривања иза маске, открио готово најинтимније дијелове приватног живота, битно је навести неколико занимљивих момената. 

Наиме, Сноуден је готово идентичан свима нама 

Првенствено, ради се о заједничким особинама, са којим се неки од нас могу поистовијетити; избјегавање наставе која нам се чини безвриједном; „дријемка" на часу; привлачење пажње током средњошколског школовања у школи „Араундел"; итд. 

Међутим, оно што је заједничко свима нама као и Сноудену, јесте да је и он, баш као и сви: „дио система".

Свакако, прве осјећаје неповјерења је осјетио је према друговима из разреда, мада, како и сам каже: „...увијек треба да дозволите људима да вас потцијене јер кад погрешно оцијене вашу интелигенцију и способности, једноставно истичу своје слабости, зјапеће рупе у свом расуђивању које не треба затварати ако касније пожелите да исправите запис који су имали о вама."  

За ову тему је ипак много важније неповјерење које је Сноуден од самог почетка гајио према професорима, наставницима и директорима; дакле, према цјелокупном систему средње школе коју је тада „морао" похађати. На основу онога што читамо у његовој књизи изводи се закључак да је једино истинско повјерење гајио према мрежи, и то, Интернету. 

Сноуден за Интернет истиче да је то било мјесто гдје су сви били једнаки, отворени простор без граница, који је свакоме нудио једнаке могућности за успјех, знање и развој, што га је необично подсјећало на почетак америчке историје. 

Међутим, постављањем правила од стране владе вођене корпоративним идеалима, слобода и либералне идеје из 18. вијека се налазе под пријетњом да буду нарушене. 

Сноуден сматра да том нарушавању, више него икада, можемо свједочити данас: „Помагање у креирању система надзора грађана, је моја највећа грешка." 

Закључак

Књига Едварда Сноудена говори о храбрости људи и појединаца да се боре за себе. Дакле, стати иза онога у шта вјерујемо; истину, правду и слободу, на примјеру ове књиге и њеног аутора, постаје готово једини начин очувавања сопствене личности. 

Из прочитаног дјела и Сноуденове, такорећи, аутобиографије, можете сазнати да се ту не ради само о теорисању, него и о видљивој борби, идеји и циљу који је он имао, а то је свакако борба против неетичког начина живљења.  

С тим у вези,  његов потез је (иако у себи можда може да има мање етичке елементе, на које, истина, можете наићи током читања) према цјелокупном човјечанству етички, јер је утемељен  на борби против неетичког. 

На крају, намеће се сасвим логично питање: како поступати онда када осјетимо да нам је приватност нарушена?  Ви не можете „кренути у рат" против свјетски најинтелигентнијих и најмоћнијих агенција и бити истовремено комплетно безбједни од било каквог ризика; за вашу сигурност у суштини нико тада не може гарантовати. 

Најтужније од свега јесте да је готово стопостотно сигурно да ћете из њега изаћи као губитник. 

Истовремено, јавност која се већ налази  у оваквом окружењу требала би јасно детерминисати шта јесте важно. Ако то подразумијева живјети „неслободно", али комфорно, онда би требали бити вољни одрећи се неких ствари. 

Ви свакако можете устати свако јутро, попити омиљену кафу, отићи на посао, пратити омиљене шоу или друге програме, али када уочите да сте саиграчи у стварању свијета који ће, уз сав прогрес, генерацијама постајати све гори, могуће је да ће бити касно. 

Зашто је то битно? Битно је зато што, без обзира на то да ли сте нужно сумњиви или не и ви можете бити праћени. Још горе, ми свјесно и готово са задовољством, прихватамо ту „привилегију."

Није само систем надзора проблематична категорија, него промјена, односно, преоријентација вриједносног става медија са њихове корпорацијске стране, као и преусмјеравање погледа с њих на нас, грађане и становнике планете Земље, који медије свакодневно користимо. 

То што људи вјерују да, ако су једном успјели да достигну стабилност и слободу друштва, да ће тако заувијек и остати, не значи нужно и да је то заиста наша реалност. 

Реалност је таква да се ствари мијењају рапидно, због чега смо и свједоци пада неких од система, и то демократских. Зато, није довољно само вјеровати у нешто, морамо бити спремни заузети се за оно што желимо, ако заиста желимо промјену.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.