Земљe у региону оружјем купују политичку наклоност НАТО-а и Русије

Вељко Зељковић, Александар Стојановић
Земљe у региону оружјем купују политичку наклоност НАТО-а и Русије

Тему наоружавања у региону поново је актуелизовало помало драматично извјештавање о опремању косовских снага безбједности америчким оклопним возилима “хамви”. Појавиле су се и сензационалистичке тврдње о наводним плановима набавке моћних њемачких тенкова “леопард”.

Иако је ову теорију Београд означио као мало вјероватну, а Приштина демантовала, питање опремања тих снага и наоружавања других држава региона вратило се у жижу јавности, а поготово када је у јавност процурило да би Хрватска од САД могла купити авионе “Ф-15”, а Србија од Кине противракетни систем “ФК-3”, иначе копију моћног руског система “С-300”.

Велику помпу изазвао је и податак, да ли случајно или не пласиран, како Хрватска има десет пута више савремених оклопних точкаша од Србије, али и да Црна Гора, али и Сјеверна Македонија наводно ужурбано раде на обнови и модернизацији својих војних снага, а уз помоћ САД, Њемачке, Турске и НАТО-а.

Предсједник Србије Александар Вучић је чак констатовао да се чудне ствари дешавају у региону, те најавио убрзано опремање Војске Србије.

Отворено је много питања, а једно од њих је да ли је почела трка у наоружавању између држава у региону, да ли су тачне медијске спекулације, али и који су стварни мотиви за куповину војне опреме? Да ли се нешто спрема?

Испод површине

Аналитичари истичу да су нови војни сукоби на простору Балкана у скорој будућности мало могући, те да се иза свега крије “пука потреба” појединих земаља да обнове своју застарјелу војну технику, али и одређени политички мотиви.

Куповином оружја од одређених земаља купује се, како кажу, и заштита тих истих држава, али и осигурава партнерство, односно њихова наклоност приликом доношења неких стратешких и важних политичких одлука на међународном плану. Једноставно, праве се политички мостови и покушава направити “безбједносни кишобран”.

А какво је уопште стање у региону? Када се загребе мало испод површине, добија се права слика стања војних ресурса, али и потенцијала одбрамбених снага.

Бивша Југославија се некада сматрала четвртом војном силом у свијету. Данашње државе које су настале распадом Југославије по војним потенцијалима одавно су престигле Мађарска, Румунија, па чак и Бугарска. Већину наоружања чини насљеђе југословенске војске. Деценијама се готово ништа није улагало у војску. У Хрватској, примјера ради, готово да не постоји одговарајући ПВО систем, а и рок за употребу војних авиона “МиГ-21” је пред истеком (до 2024.). Ако погледамо и бројно стање тенкова, БиХ је на папиру испред комшија са “запада”.

Црна Гора готово да нема артиљерије, а ако и има, ради се о “музејским експонатима”. Македонија је на зачељу готово свих “борбених листа”, а албанска војска постоји само на папиру.

Најслабија тачка армија у региону је ваздухопловство. Стање се код неких земаља почело побољшавати када су постале дио НАТО-а. Међутим, има и оних чланица овог савеза које су одустале од модернизације авијације, већ су нагласак ставиле на борбене хеликоптере. То су Словенија и Сјеверна Македонија.

Посљедњих година НАТО је земљама у региону, међу којима је и БиХ, до сада донирао око 110 милиона долара вриједну расходовану војну опрему. Неке земље су и саме купиле нешто оклопних транспортера и покоји хеликоптер. Све у свему - симболично, али и скупо по балканским мјерилима.

Ништа боља ситуација до прије пар година није била ни у Србији. “Крвна слика” је поправљена послије набавки војне опреме и наоружања из Русије, Француске, Њемачке и Белгије, а најављена је и сарадња са Кином, али и САД. Стигли су авиони “МиГ-29”, набављен је руски ПВО систем “панцир” и француски “мистрал”, купљени су и хеликоптери, а војска је опремљена и  домаћим оклопњацима “лазар” и “милош”.

Мотиви

Прије четири године укупан “војни буџет” Србије кретао се око 20-ак милиона евра. И онда се све наглавачке промијенило. Вриједност купљене опреме се попела на милијарду евра.

- Јасно је да мора да се улаже и да зато треба неизмерно много новца за наше појмове, с обзиром на то да треба обновити мање-више све борбене системе. Такође, јасно је и да нема никакве трке у наоружавању - истиче војни аналитичар и уредник портала “Балканска безбједоносна мрежа” Александар Радић, коментаришући посљедња дешавања и поједине медијске спекулације.

Како каже, права истина је да су све војске у региону углавном наоружане старом војном техником. И оне то сада покушавају промијенити.

- Највише на том плану до сада је урадила Србија. Али, иза ових куповина, поред безбедоносних, постоје и политички мотиви, који су, чини ми се, тренутно примарни. Мислим да је председник Вучић схватио да се кроз куповину оружја могу успоставити и веома важна стратешка  партнерства са неким од војних сила - сматра Радић.

Увјерен је да су готово све те велике куповине диктиране управо тим политичким мостовима који се покушавају направити.

- Зато се у последње време купује и наоружање из ЕУ, а спомиње се и склапање вишемилионских вредних војних уговора и са САД  о испоруци бомбардера. Американци у понуди немају такве авионе, али, ето, Србија би их радо купила. Све је то једна врста геополитичке игре. А онда, како би се у српској јавности оправдали и покрили овакви потези, пласирају се вијести како се сви у региону наоружавају. Истина, америчко оружје купују и Црна Гора и Македонија, али ради се о основним, а не о стратешким војним средствима. Наравно да се и у овом случају ради о политичким порукама које се желе послати. Обе земље су узеле лако оклопно возило ЈЛТВ, што није нимало случајно - објашњава Радић. 

Наводи и да је српска јавност данима “бомбардована” како Хрватска има десет пута више оклопних точкаша од Србије. Наглашава да се ради о лажној слици, јер се заборавља поменути да је Хрватска та иста возила (“патрија”) купила још 2007. године.

Из другог угла

Радићево мишљење дијели политички и војни аналитичар портала “Обрис - Одбрана и сигурност” Игор Табак из Загреба. 

Према његовим ријечима, земље региона купују оружје како би обновиле своје застарјеле војне системе.

- Већина тога што се сада набавља, не рачунајући Србију, јесу базична средства. Црна Гора је купила лака оклопна возила и неколико хеликоптера. С друге стране, Хрватска није набавила готово ништа ново. Она купује коришћену војну опрему од савезника. Ако погледамо оно што је Србија почела набављати, видјећемо да су они успјели обновити ратно ваздухопловство. То је нешто што се може видјети и у Бугарској или Румунији, али не и у Хрватској, која то још увијек није успјела - каже Табак, додајући како Хрватска не размишља о куповини руске или кинеске технике, јер не жели “стављати прст у око НАТО савезника”.

Слаже се и са констатацијом да свака велика војна набавка готово увијек има и политичку компоненту, а која је, како је истакао, у случају Србије јако изражена.

- Србија је окружена НАТО земљама. Због тога не могу да разумијем њихов потез да купе кинески противракетни систем. Од кога би се они њиме бранили? То је једна чудна инвестиција која сигурно има једну политичку позадину - сматра овај хрватски аналитичар, напомињући да ће Србија бити први купац овог кинеског система у Европи.

Објашњава да је куповина оружја, бар када је у питању Хрватска, компликован и спор процес, те да Србија може лакше набављати своју војну опрему, јер не мора толико водити рачуна о транспарентности самог поступка куповине.

- Трудимо се да расписујемо међународне тендере, који некада знају бити изузетно компликовани, а што се може видјети и на примјеру безуспјешне куповине америчких авиона од Израела. Поред тога, Хрватска има проблем и са одбрамбеним буџетом, јер НАТО тражи да он буде негдје око два одсто БДП-а. Ми тренутно издвајамо око 700 милиона евра за одбрану, а у будућности то би требало да буде бар за трећину више. Хрватска има великих проблема да то и спроведе - каже Табак.

Подвлачи и како Хрватска данас није у стању да спроводи било какве војне офанзивне акције, јер нема ту војну силу.

- У крајњој линији и хеликоптери “кајова”, који су набављени и купљени као борбене противоклопне летјелице, данас се користе искључиво за извиђање граница - каже овај хрватски аналитичар.

Војне пријетње

Директор Евроазијског безбједносног форума, пензионисани српски генерал Митар Ковач, сматра да је посљедњих година ипак примјетна извјесна регионална трка у наоружавању.

- Она је у доброј мери лимитирана финансијским могућностима држава у региону. Сигурно да су аспирације веће - каже он.

Додаје да државе из региона желе веће и модерније војне снаге како би очувале своје националне интересе.

- Србија последњих неколико година много ради на јачању својих оружаних снага, али за то постоји оправдана потреба, јер постоји реална војна претња. Државе региона имају навику да својатају српске етничке просторе и покушавају да намећу своја решења насилним средствима. То видимо и на примеру БиХ, где се бошњачка политичка елита понаша на начин да целу БиХ види као своју. Они Српску виде као неки терет из прошлости, којег би се радо решили унитаризацијом - наводи Ковач.

Подвлачи како и само Косово може представљати велики безбједносни проблем, те да би Србија требало да услови даље преговоре са Приштином стављањем тачке на причу о формирању паравојне војске Косова.

- Нажалост, њено формирање помажу поједине западне земље. Она не може бити проблем за Србију, али може за наш народ у тој српској покрајини - каже Ковач.

Упозорава како и сама Србија чини велике грешке, јер избор војне опреме и наоружања до сада није био добар.

- После набавке наоружања из Русије, окренули смо се и према другим земљама. Купили смо француске ракете “мистрал”, а сада хоћемо и кинеску копију система “С-300”, који по оперативним способностима није ни близу оригинала. Последњих дана говори се и о куповини некаквих америчких бомбардера. Србија на овај начин постаје сабиралиште оружја. То у сваком смислу усложњава обуку и употребу таквих система - наглашава овај пензионисани генерал. Ковач је мишљења да се иза свега вјероватно крију “неки виши политички интереси”.

У свијету какав је данас све је интерес. На продају је све. Тако се може купити и слобода, нечије мишљење, али и наклоност великих свјетских сила. И цијене за тако нешто су сваким даном све веће. Питање је само на коју страну да се окрену “мали” - према истоку или западу.

Ко је најјачи

Када се све сумира, Војска Србије је у овом тренутку слабија од оружаних снага Румуније и Бугарске, приближне јачине је са мађарском армијом, али је јача од оружаних формација свих република бивше СФРЈ.

Не лете ни “орао” ни “јастреб”

Оружане снаге БиХ формално имају 22 борбена авиона типа “галеб”, “орао” и “јастреб”, али ниједна од ових летјелица није у оперативном стању. Од хеликоптера, ту су руски “Ми-8” и “Ми-17”, “газеле” и амерички УХ-1Х. Оперативно их је само седам, мада су ресурси на већини летјелица истекли или при крају. Када су у питању оклопне снаге, тенкови и оклопни транспортери, углавном се ради о дотрајалом војном ресурсу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана