Зашто је омалено острво у Индопацифику толико важно и Кини и САД

Властима у Пекингу је јасно да без Тајвана не може да држи кључеве своје судбине и сигурно је да ће учинити све да ово острво поново уједини с Кином. Уколико би им то пошло за руком, мирним или неким другим путем, ова многољудна земља би остварила потпуну контролу над тајванским мореузом, што би у преводу значило да би постали неспорни владари на Пацифику.

С друге стране ово острво, које се налази између Јапана и Филипина, има велики геополитички, економски и стратешки значај и за САД. За њих је питање Тајвана питање моћи и кредибилитета у Источној Азији. Уколико би остали без досадашње контроле, то би за Вашингтон значио катастрофални губитак ауторитета и понижавајуће протјеривање из ове регије. Многи би се након тога ћутке приклонили Кини и прихватили нову реалност на миркоглобалном нивоу.

При томе не треба изгубити из вида једну веома важну чињеницу - да се на Тајвану производе компјутерски чипови који чине велики дио свјетске електронске опреме - од телефона, до лаптопа. Тајванска компанија - ТСМЦ покрива више од половине свјетског тржишта. То је огромна индустрија, вриједна чак 100 милијарди долара годишње.

Губитком Тајвана америчке компаније би вјероватно изгубиле технолошку трку са захукталом кинеском машином. Поред тога у Вашингтону сматрају и да би даље јачање Кине могло угрозити тренутну моћ и положај САД као глобалне економске и војне суперсиле. У таквим околностима, када су ствари постављене на руб жилета, питање је само да ли је Бијела кућа заиста спрема да уђе у отворени војни сукоб са Кином уколико дође до инвазије на Тајван?

Зачеци сукоба

Да би била схваћена позадина сукоба Кине и Тајвана, ко је у праву, а ко не, али и шта сама Америка ради у овој регионалној причи, удаљеној од ње на хиљаде километара, треба се ипак мало вратити у прошлост. Не тако далеку. Не кажу џаба како је историја најбоља учитељица. А она каже да је кинеска династија Ћинг вијековима владала острвом Тајван, да би по завршетку Првог кинеског-јапанског рата 1895. године, а који је вођен првенствено због контроле над Корејом, потписан мировни споразум по којем је ово острво прешло под управу Јапана.

Оваква ситуација била је све до краја Другог свјетског рата и капитулације Јапана 1945. године. Тада се Земља излазећег сунца одрекла контроле над територијом коју је претходно одузела од Кине. Пекинг је након овог рата успоставио своју власт на острву уз сагласност западних савезника - прије свега САД и Велике Британије.

Ипак грађански рат који је услиједио у Кини 1949. године, између комуниста Мао Цедунга и националиста Чанг Кај Шека, утицао је на судбину Тајвана. Наиме, комунисти, коју су побиједили у овом рату контролисали су континентални дио државе и острво Хајнан. Они 1949. оснивају Народну Републику Кину, а поражени националисти, њих око 1,5 милиона, повлаче се на острво Тајван. Занимљиво је да примирје никада званично није потписано те су, формално гледајући, ове двије стране и даље у рату.

Мао Цетунг је тада сматрао како Тајван треба брзо освојити како би се спријечили могући напади снага Куоминтанга на обалне градове. Мао је у том тренутку размишљао и о пријетњи америчке интервенције преко овог острва. За Чан Кај Шека Тајван је био тек привремено рјешење, уточиште за скупљање снага за удар по комунистима и преузимање контроле над копном.

У тим немирним и неизвјесним временима појављује се и први пут званично и Америка, као трећи играч, склапајући 1954. године са Кином споразум о узајамној одбрани. Вашингтон је тада схватио да је Чан у ствари изгубио рат и да је ослобођење копна од комуниста теже него икада. Ипак, амерички стратези су рачунали да ће комунистичка влада кад-тад пасти. У сваком случају, у америчкој парадигми тих педесетих и шездесетих година постојала је само једна легитимна кинеска влада - Република Кина.

Бијели папир

Након тих првих и неизвјесних деценија односи између Кине и Тајвана почели су осамдесетих година прошлог вијека полако да се отопљавају и побољшавају. Кина је тада први пут предложила такозвану опцију "једна земља - два система", за коју је истицала да би Тајвану омогућила значајну аутономију ако пристане да буде под контролом Пекинга. Ипак, Тајван је одбио такву овакву понуду.

Почетком новог миленијума долази до новог великог проблема за Кину, јер је на Тајвану изабран предсједник који се отворено залагао за независност острва. Услиједио је брз одговор. Кина је 2004. године усвојила тзв. "Закон против отцјепљења", наводећи право Кине да користи "сва средства" против Тајвана, ако покуша да се "отцијепи".

Иначе филозофија Пекинга је прошла кроз минимално три еволуцијске фазе и то у смјеру јачања мирног дијалога. Мао Цетунг је користио појам "ослобођења" Тајвана, који је подразумијевао искључиво силу.

Реформатор и лидер Комунистичке партије НР Кине до 1997. године Денг Ксиаопинг Џиаопинг се залагао за миран суживот, уз одгађање тајванског питања за будуће нараштаје. Касније администрације су прогласиле политику "мирног уједињења".

Актуелна кинеска власт, на челу са предсједником Си Ђипингом, више пута је наводила да је уједињење Тајвана са својом матицом историјски задатак на начин на који су под окриље Пекинга, претходно, враћене бивше португалске и енглеске колоније, Макао и Хонгконг.

Кина и даље инсистира на мирном рјешењу те је тако недавно објавила "бијели папир" назван "Тајванско питање и уједињење Кине у новом добу", а који многи аналитичари сматрају јасном поруком властима овог острва и међународној заједници предвођеној САД какве су намјере Пекинга у погледу будућности Тајвана.

Из Тајвана, међутим, опет одбијају једну такву могућност, тежећи ка потпуном међународном признању и одвајању од Кине. Њихова снага лежи у све отворенијој помоћи САД, које су се ставиле у позицију службеног и неслужбеног заштитника и ментора Тајвана.

Могуће опције

Недавна посјета америчке представнице Ненси Пелоси додатно је пољуљала већ ионако лоше и узавреле односе између Кине и Тајвана. Њен долазак са умишљајем у Пекингу је схваћен као удар на суверенитет те је Кина експресно организовала велику војну вјежбу у којој је према неким процјенама појединих западних медија учествовало више од 100 борбених авиона и двадесетак ратних бродова, укључујући носач авиона и нуклеарну подморницу. Том приликом испаљено је чак и неколико балистичких пројектила који су прелетили Тајван и пали у море, стотињак километара од јапанског острва Јонагуни.

На све ово уље на ватру је долио амерички предсједник Џо Бајден, поручујући да ће САД војно бранити Тајван у случају кинеске инвазије. Дио је то америчке спољне политике који се није мијењао посљедњих година те је тако предсједник Буш млађи јасно ставио до знања да ће у случају кинеског напада на Тајван Америка прискочити у помоћ. Овог су се става, експлицитно или имплицитно, држали и сви наредни амерички предсједници па тако и Бајден.

Иако су посљедње војне вјежбе засад само демонстрација моћи, постоји могућност да би једног дана оне могле постати параван за прави напад. Таква операција, према оцјенама аналитичара, не би требало да буде само муњевита, да би била искључена могућност брзе реакције САД и повлачења Седме флоте у тјеснац, већ и максимално прецизна како би се избјегле цивилне жртве и уништење инфраструктуре.

Кинеска војска може у првим сатима интервенције засути острво хиљадама напредних балистичких и крстарећих пројектила велике прецизности те блокирати острво захваљујући јединственом интегрираном систему који повезује морнарицу, авио и копнене снаге. Али, на крају, све би се свело на амфибијску операцију и пјешадијски јуриш.

У отвореном сукобу неки западни стручњаци предвиђају да би у најбољем случају Тајван могао да се нада успоравању кинеског напада, покушају да спријечи искрцавање кинеских поморско-десантних снага и организовању герилских напада док чекају помоћ са стране.

Та помоћ могла би да стигне од САД, које продају оружје Тајвану, иако Вашингтон заступа званичну политику "стратешке двосмислености". Другим ријечима, САД су намјерно нејасне у бези са тим да ли би браниле Тајван у случају напада.

Вјероватно је најреалнији сценарио да ће се држати по страни, као у случају Украјине те из дубоке ладовине и завјетрине све лијепо посматрати и другим неконвенционалним средствима, попут санкција и међународних блокада, борити се против раста и доминације кинеског тигра.

Однос снага

Тајван је од 2019. године наручио америчку војну опрему у вриједности од најмање 17 милијарди долара. То укључује и осам милијарди долара вриједну куповину 66 борбених авиона Ф-16, до које је дошло у вријеме Доналда Трампа. Била је то једна од највећих појединачних наруџби икада.

У априлу ове године Америка се са Тајваном договорила да им прода један од својих најмодернијих ракетних система "патриот" за 95 милиона долара. Влада у Тајпеју недавно је донијела одлуку и да издвоји додатних 8,6 милијарди долара за одбрану, од чега ће велик дио бити потрошен за набавку оружја за одбрану од евентуалног напада с мора. Међутим, упркос овој подршци САД и све већим издацима за одбрану, Тајван ипак не може држати корак с Кином и њеном војном снагом. Кина на одбрану троши више од било које друге земље, изузев САД и на располагању има широк дијапазон арсенала, од морнаричке силе до технологије пројектила, од ваздухопловних снага до сајбер напада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.