Зашто је историја средњег вијека игнорисана на домаћем филму: Само квалитет спасава српски спектакл

Бранислав Предојевић
Зашто је историја средњег вијека игнорисана на домаћем филму: Само квалитет спасава српски спектакл

Врло скромни опус српске кинематографије на тему средњег вијека требало би ускоро да буде богатији за још један филм, након што је пројекат “Душан Силни”, у режији Петра Пашића, званично подржан са 48 милиона динара на конкурсу Филмског центра Србије за филмове са националном темом.

Продуцент овог остварења је компанија “Ливинг пикчес”, а сценарио је настао према мотивима драме искусног новинара, писца и драматурга Миодрага Илића “Пуч”, која је својевремено, с великим успјехом, играна у Београдском драмском позоришту.

Ова вијест свакако би требало посматрати позитивно из угла филмске публике и поштовалаца националне историје, али и са дозом здравог опреза, макар док остварење не стигне у биоскопе и не прође критички тест. Опрез је, наравно, посљедица неких помпезно најављених пројеката сличне тематике, попут несретне телевизијске серије “Немањићи”, која је након премијере исјечена од стране критике и публике, уз експресно прекинуту продукцију након завршетка емитовања првих 15 епизода, иако је било најављено неколико сезона, које би покриле цјелокупну историју најчувеније српске владарске династије.

Када се погледа даље у филмску историју, ништа боље средњовјековне теме нису прошле ни у ранијим пројектима са националним предзнаком, попут Шотриног “Боја на Косову”(1989), који без обзира на огромну подршку тадашње власти и звјездану глумачку екипу није успио да добаци даље од сувог телевизијског филма, упркос великим амбицијама које су стајала иза њега.

Да иронија буде већа, најбоља филмска и телевизијска дјела на тему српске националне историје, те народне епике и митова који је прате, настала су скромним средствима и на здравим умјетничким амбицијама својих аутора. И све то, током периода постојања социјалистичке Југославије, чије друштвено уређење, да се на лажемо, није било претјерано наклоњено темама националне историје, осим ако нису славиле херојску борбу наших народа и народности у Другом свјетском рату.

Неискоришћен креативни потенцијал

Објективно посматрајући, овај период историје носи занимљив, али крајње неискоришћен креативни потенцијал за биоскоп и телевизију. Највећи дио косовске епике, која чини основу културних темеља српске државности, коријене вуче из средњег вијека као преломне тачке у националној историји. Строго историјски гледано, овај период један је од најдинамичнијих периода у научном смислу, који обухвата успон српске краљевине, братске и унутрашње сукобе, политичке и дворске интриге, настанак царства, инвазију Турака и пропаст српских држава.

Такође, средњи вијек на историјску сцену извео је велик број живописних личности попут краљева, феудалаца, војних личности и црквених великодостојника, чији животи и карактери изгледају као створени за филмску екранизацију.

Ипак, и поред свих почетних предности за привлачење публике, филмови и серије на ову тему у модерној продукцији могу се избројати на прсте двије руке, иако су неки други историјски периоди прошли боље, како у погледу квантитета, тако и квалитета, посебно они из нешто новије историје везане за период свјетских ратова 20. вијека и два српска устанка из 19. вијека.

Мањак филмова из жанра историјског филма донекле има покриће у објективним разлозима попут: високе цијене продукције, недовољно развијених капацитета домаће филмске индустрије и мањка врхунске технологије неопходне за модерно снимање ове врсте филмова. Ипак, то су већином технички продукцијски проблеми, који се могу превазићи иностраним копродукцијама или почетном поставком сценаристичке идеје, која избјегава скупе и захтјевне сцене спектакла, већ се базира на драмску поставку и јефтиније сценографије. Кључни проблеми за одсуство овог жанра у модерној српској кинематографији најбоље се можда види на поменутој серији “Немањићи”, у продукцији РТС-а. Свакако толико оштре реакције, али ни интересовање, не би имао телевизијски пројекат који би се прихватио неке мање значајне теме. И сам начин на који су “Немањићи” најављивани као серија која ће промијенити слику о Србији, уз лакомислена поређења са свјетским хит серијама сличне тематике попут “Тјудора” или “Игре престола”, подигао је очекивања до “историјског максимума” - па је и пад на земљу и реалност био тежи. Бескрајна је листа замјерки које се односе на готово све аспекте серије, од говора јунака и језика који користе, преко лоше глуме, нискобуџетних ефеката и уопште “јефтиног” општег утиска.

Изабран је сценарио писца са искуством (Гордан Михић), уложен је за регионалне услове велики новац (2,87 милиона евра, односно 191.300 евра по епизоди), ангажовано је 218 глумаца и 2.700 статиста, а посебна пажња је уложена у костимографију, како би се увјерљиво оживио средњовјековни период у Србији (Рашка) током владавине династије Немањића. Ипак, у самој реализацији нешто је кренуло по злу и резултат је био далеко испод високих очекивања, а то нешто, јесте брзоплетост, кратке припреме, мањак квалитетних људи у свим аспектима продукције и површан аматерски приступ једној врло комплексној теми.

У историјском спектаклу дословно се мора водити рачуна о свакој ситници, од језика који јунаци користе, преко костима, до изгледа ликова, али прије свега морају се у правој мјери помирити историјске чињенице и филмска фикција. У омјеру, који не поништава унутрашњу динамику и увјерљивост виђеног, како би се публика могла идентификовати са радњом и ликовима, уз избјегавање научне сувопарности у приказу.

Нажалост, ова серија то је имала само у назнакама, што је, уз катастрофално постављен маркетинг и унапријед неостварљиву жељу аутора да њихово дјело буде свима општеприхватљиво, било довољно за спектакуларан промашај уз банализацију велике теме.

Боља прошлост уз боље ауторе

Да буде занимљивије, најава филма о цару Душану, најмоћнијем владару из лозе Немањића, стиже у години када два култна остварења на тему српске историје у средњом вијеку пуне 40 година од свог емитовања у биоскопима.

Наравно, ријеч је о филмовима “Бановић Страхиња” и “Доротеј”, који и након четири деценије, уз добром дозом фантастике обојени “Чудотворни мач”(1950), режисера Војислава Нановића и епском поезијом инспирисани ТВ-филм “Чудо”(1971) у режији Ђорђа Кадијевића, остају најквалитетнији допринос српског средњег вијека жанру историјског филма.

Њихово успјешно креативно старење, те велик значај на филмску умјетност и добар углед код публике, много је лакше објаснити кад се погледа списак ауторских имена која су учествовала у њиховом настанку. За режију “Бановића” био је задужен чувени хрватски режисер Ватрослав Мимица (“Сељачка буна”), док је сценарио дјело легендарног српског сценаристе и режисера Александра Саше Петровића (“Три”, “Скупљачи перја” и “Сеобе”).

Глумачку екипу предводио је италијански бард Франко Неро, уз врхунска домаћа појачања у виду Драгана Николића, Раде Шербеџије и Сање Грабовића. Са друге стране, сценарио за “Доротеја” писан је по истоименој књизи чувеног писца историјских романа Добрила Ненадића, а за филм га је адаптирао доајен домаће књижевности и драматургије Борислав Михајловић Михиз, док је иза камере био искусни ветеран Здравко Велимировић. Глумачка екипа била је такође састављена од врхунских глумаца тог времена, попут Велимира Бате Живојиновића, Гојка Шантића, Горице Поповић и других умјетника.

“Бановић Страхиња” је био велики хит, у Југославији га је видјело око 800, а у Србији готово 600 хиљада људи. Публику у крајевима гдје је епска традиција жива привлачила је сама прича, мачевање и акција, урбану публику експлицитна еротика и провокативан приступ миту, а усменој реклами помогле су и ефектне реплике филма, које се понављају све до данас.

Важно је поменути да је у дијелу српске културе “Бановић Страхиња” нападан као филм који негативно приказује немањићку аристократију, те не поштује епску традицију. Писац, историчар и критичар Александар Новаковић релативно је недавно у зборнику “Нови кадрови младе српске критике” написао полемички текст, са тврдњом да је српског јунака Мимица приказао као колебљивца и слабића, иако је сам режисер свој филм у старту видио као преиспитивање епске традиције кроз љубавну причу у првом плану насупрот части и дужности као општим обрасцима епике.

Са друге стране, “Доротеј” Здравка Велимировића је у старту постављен више као драма него историјски спектакл, са фокусом на обичне људе из народа: војнике, кметове, монахе, чија судбина ипак зависи од воље њихових властелинских господара. Због тога је прича о монаху Доротеју, травару, који сплетом интрига и околности буде назван чудотворцем, уз љубавну причу која се догађа у 14. вијеку, била много лакша за реализацију и за прихватање од стране публике, која је истоимени роман претворила у читалачки бестселер.

Без обзира на добар пријем публике, оба филма су на Пулском фестивалу прилично игнорисана од стране критике и жирија, уз награде у споредним категоријама (најбоља музика за “Страхињу” и најбоља костимографија “Доротеј”), што је у неку руку очекивано, када се узме у обзир социјалистичко уређење, као што смо већ поменули, умјетнички и друштвено окренуто много модернијим темама од средњег вијека.

Опасна граница историје, фикције и политике

Гдје је уопште граница између историје и фикције, поготово када је ријеч о оваквим, за један народ “највећим” темама, које често уђу у домен дневне политике или под удар дежурних заштитника националне историје, најбоље илуструје судбина горепоменутог спектакла “Бој на Косову”.

Овај филм рађен је пригодно, у знак обиљежавања 600 година Косовске битке, у ери еуфорије доласка на власт Слободана Милошевића. Притијешњен роковима и жељама да славна прошлост буде још једно од државних оружја на Газиместану, овај филм би најрадије и сам режисер Здравко Шотра избацио из сјећања. Упркос огромним напорима цијеле екипе, високом буџету и сјајној глумачкој подјели, крајњи резултат је био врло траљав, неувјерљив и прилично промашен, како у погледу историје као науке, тако и филма као гране умјетности.

Из авиона се видјело да је филм сниман из “предумишљаја” и преко ноћи, под великим притиском одозго, уз бројне техничке грешке и типичан театрални патос у говору, који је Србију више удаљио него приближио сопственој прошлости. Колико је важност теме била погубна за крајни резултат најбоље објашњава изјава сценаристе Љубомира Симовића, који је касније рекао “да је имао утисак да пише у присуству целе нације, а тако се не може написати ништа добро”.

Са друге стране, писац Милован Витезовић, аутор сценарија за одличну серију “Вук Караџић”, која је, поново у режији Ђорђа Кадијевића, била и остала једна од најсвјетлијих тачака серијске продукције и националних историјских тема, рекао је да је тајна његовог рада на историјским темама баш у историјском приступу.

- Трудим се да спознам све што се може спознати, како о теми, тако и о личностима. Трагам и за прикривеним истинама, да бих постизао историјску и драмску интригу. Старам се притом да историјску истину ни у чему не изневерим, јер бих тиме изневерио основне разлоге дела. Водим рачуна да у стварним историјским сценама буду доказани главни актери, али, ако ми, рецимо, неко баш треба за одређену сцену, из разлога главне идеје, а за кога немам доказа да је баш био ту у том моменту, узећу га под условом да нема доказа да је био на неком другом месту. То ми се дешавало у писању серије “Вук Караџић”, али сам за овакво поступање имао велику сагласност стручног консултанта проф. др Миодрага Поповића, најбољег Вуковог, тада живог, биографа - рекао је Витезовић.

Прави тренутак за историју

Добра вијест која иде у корист остварења “Душан Силни” и других пројеката историјске тематике јесте да жанр историјског филма или телевизијских серија у овом тренутку представља један од комерцијално најпопуларнијих поджанрова у индустрији забаве. Серијали сличне тематике, попут серија “Викинзи”, “Посљедње краљевство”, “Варвари”, “Домина”, “Словени” и других који се баве историјом средњег и старог вијека, харају стриминг сервисима, тако да моментум дефинитивно иде наруку ауторима који се желе бавити овом тематиком.

Домаће серије попут “Сенки на Балканом”, које се баве нешто новијом историјом (доба између два свјетска рата), показале су како се овој тематици може приступити на професионалан начин, уз одличну реакцију публике.

Рецепт дјелује једноставно, иако није лако изводљив. Мора се, прије свега, обратити пажња како на историјске детаље, тако и на њихову умјетничку интерпретацију, уз ангажман квалитетних ауторских и глумачких имена која могу оба задатака изнијети на адекватан начин. Посебно је важно обратити пажњу у ауторском дијелу посла на писање сценарија, јер један човјек једноставно речено не може писати такву врсту сценарија, већ се мора одвојити вријеме и новац за тзв. “њритерс роом”, који подразумијева вођу пројекта, тим писаца и стручне консултанте.

Један од сценариста ове серије, писац Дејан Стојиљковић, који је велик дио угледа и успјеха код публике и критике стекао управо серијом романа који се баве историјским темама од Другог свјетског рата до средњег вијека, каже за “Глас Српске” да њега одсуство филмова ове тематике не чуди много.

- Више је разлога због којих у нашој кинематографији нема великих историјских спектакала. Али ако сте приметили - нема ни много великих историјских романа. То је тешка дисциплина и захтева много истраживања и рада. Наше филмаџије често воле да иду на сигурно, па су савремене теме доминантне. А и лакше их је снимити. Такође, постоји озбиљан проблем са сценаристима и писцима, јер оно шта се и како учи на Факултету драмских уметности даје као резултат кадрове који сценарио третирају као простор за вежбу у омажирању и копирању, да не говорим о томе како један велики део нема основног талента за приповедање - каже Стојиљковић.

Он додаје да је постојање великих историјских филмова у прошлости, као и увијек, питање финансија и озбиљности државе.

- Ствари су ту једноставне. Велика држава - велика кинематографија. Мала држава - мали буџети, мале могућности. Турци, рецимо, раде спектакле, али они могу да издвоје и 20 милиона евра по филму. Ми смо још далеко од тога. Користим се овом приликом да екипи филма “Душан Силни” дам подршку и пожелим срећан рад на пројекту и много успеха. Уједно честитам колегама на храбрости да се ухвате у коштац са тако великом темом - каже чувени писац за “Глас”.

Можемо само на његове ријечи додати да уз ову врсту приступа аутора, помоћ државе и креативну слободу, можемо очекивати да неизмјерно богатство јунака и догађаја којима обилује српска средњовјековна историја на достојан начин оживе на великом и малом екрану. Без обзира на то да ли носе надимак Силни или Нејаки и да ли их историја памти као хероје или издајнике.

Два владара

Према ријечима режисера Петра Пашића, он у свом пројекту нема намјеру да прави класични биографски филм, већ је фокус на једној епизоди из Душановог живота.

- “Душан Силни” није класичан биографски филм који прати историјат великог владара од његовог рођења до смрти, већ се фокусира на један период његовог живота, онај када је свргао свог оца Стефана Дечанског и прати њихову борбу за власт. То је, у суштини, сукоб два различита погледа како треба да се води српска држава. На једној страни је Стефан Душан, млад, прогресиван, пун идеја, а на другој његов отац, опрезнији и традиционалнији владар - рекао је Пашић поводом најаве свог пројекта.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана