Зашто баш С-400?

Наводи се како је С-400 један од најконтроверзнијих ракетних система тренутно на планети. Сједињене Америчке Државе намећу економске санкције државама само што купују ове системе, а многе свјетске силе су заинтересоване за овај руски производ – прошле године су уговоре потписале Индија и Кина.

Но, због чега је С-400 толико тражен у свијету и како се развио од свог претходника С-300, пита се аутор Нешенал интереста.

Развој С-300 почео је 1960-их као наслиједник земља-ваздух система ракета САМ. У почетку је требало да замијени систем С-75 (СА-2) који је био познат по коришћењу протившпијунског авиона У-2 и који је био распоређен у Куби и Вијетнаму. Ракета је тестирана 1970, да би „у активну служби” била од 1978. године.

Примарно унапређење С-300 у односу на раније системе је способност истовременог коришћења више ваздуха навођења против различитих мета. Ранији С-25 је могао такође да циља више мета одједном, али је био изразито тежак и могао се распоређивати на фиксна мјеста. Амерички САМ-Д (који је потом постао МИМ-104 Патриот) био је први амерички копнени систем са технологијом циљања више мета и почео се користити од 1981. године.

Жеља за брзином

Главна муштерија нових ракетних система била је совјетска противваздушна одбрана (ПВО). Они су преузели прву верзију С-300, систем С-300ПТ. Сви системи ракета са ознаком „П” су били за ПВО, а нови систем је имао покретни ТЕЛ (транспортер, подизач, лансер) и покретни радар којег су вукли тешки камиони. Ово је било довољно за релативно фиксне ПВО послове, али није био идеално рјешење.

Совјетска војска је жељела овакве системе користити у Вијетнаму и на Блиском истоку, те су схватили како је кључан брзи распоред како би ефикасност система била максимална. За С-300ПТ је требало више од сата да се постави и буде оперативан и то су Совјети жељели да унапреде.

Резултат тих напора је чињеница да је С-300 добио изглед који сада има: постављен је на тешке камионе МАЗ 7910 (премда неке верзије могу бити постављене на новије камионе или неке платформе). Радарски, ТЕЛ и системи контроле ватре су сви монтирани на камионе. Додатна опрема за подршку је на лакшим камионима и цио такав систем, сада познат као С-300ПС, улази у службу 1982. године, а мало модификована верзија С-300ПМУ је на располагању за извоз. Ракете којима је опремљен су 5В55Р са дометом од приближно 90 километара.

Док је С-300П у обије форме био у развоју, то се дешавало и са варијантама С-300Ф за морнарицу и С-300В за војску. Потоњи је развијан с намером борбе против тактичких балистичких пројектила попут ланса и першинга.

Кључна ствар система С-300В је то да је имала две ТЕЛ верзије – ТЕЛ са четири ракете 9М83 краћег домета (75 км) и ТЕЛ са двије 9М82 ракете дужег домета (100 км) и овај систем је у служби од 1985. године.

Рођење актуелног система

Даљи развој обухватио је и В и П варијанте С-300. Системи С-300ПМ ракета су настали из жеље да се споји функционалност пресретања балистичких ракета В система са ракетама из П система. Извозне верзије С-300ПМ називане су С-300ПМУ и тај развој је довео до настанка С-400.

Прве верзије новог система су називане С-300ПМУ-3 што је указивало трећу модернизацију покретне верзије зрачног система одбране С-300. Када је систем први пут показан на сајму МАКС 2007, истакнуто је како је већина возила јако слична системима С-300ПМУ-2.

Но, напредак ракетне и радарске технологије донијела је „два пута већи напредак у односу на раније системе” и С-400. Нови радари у новом систему га чине веома способним против скоро свих зрачних мета.

Још једна битна ствар С-400 је могућност коришћења четири различита типа ракета, различитих тежина и могућности, због чега је овај систем сам по себи велики ео слојевите ваздушне одбране и јако флексибилан.

Нове ракете С-400, предвидљиво, имају и даљи домет од прије - 240 километара противваздушних мета што је огроман напредак у односу на С-300ПМУ-1 ком је максималан домет био 150 км. Новије ракете, попут 40Н6, могу се хвалити дометом и до 400 км у склопу система С-400.

Шта ово све значи за С-400, поставља Нешенал интерест ново питање. Наводи се како је у бити ријеч о релативном мобилном систему направљеном за ваздушну одбрану. Иако представља значајан напредак у могућностима и знатно је флексибилнији од ранијих С-300 варијанти, еволуција С-300 у флексибилнији систем је била присутна у разним подваријантама С-300ПМУ.

Према способности С-400 изгледају као знајачан напредак, но оне су ту дошле кроз спори развој С-300 пројектила.

Многи од напредних карактеристика, попут пресретања балистичких ракета, промјенљивих и модуларних ракета и циљања више мета били су присутни код других система дуго времена и може се рећи како С-400 само развија постојећу снагу С-300 чиме ови системи постају смртоноснија пријетња, закључује аутор Нешенал интереста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.