Владо Круновар, цијели радни вијек провео у “Гласовој” штампарији: Отисак историје кроз деценије

Ријечи су којима деценије радног искуства у “Гласу” описује Владо Круновар. Дошао је у штампарију давне 1960. године и ту остао до пензије. Мислио је да ће то бити само трогодишња пракса, али добио је стално запослење. Међутим, као и сви младићи из тог времена, морао је у војску. Отишао је, али се вратио “Гласу”.

- Сви путеви некако су ме водили у штампарију - присјећа се кроз осмијех Круновар својих почетака прије више од пет деценија, док листа старе и пожутјеле црно-бијеле фотографије из фирме.

Била су то, каже, изузетна времена.

- Некада се у штампарији радило на врућем слогу, односно, линотипу који је лијевао слова. Свако слово било је појединачно, тако да су ручно формиране све стране - прича Круновар.

Цијели процес штампања новина био је много спорији и сложенији, него у данашње вријеме.

- Када бисмо сва слова сложили, отискивали смо их на пресу, коју је читао дежурни уредник, лектор и коректор. Када их сви детаљно прочитају, једна по једна страна ишла је на “шифу”, како би је у машини формирали, јер тада још није било ротације. Снимано је по четири стране које су убациване у машину и све смо ручно штимали. Руком се и фалцало. Фалц, то вам је преклапање страна - објашњава Круновар, додајући да су  важне  и свјеже вијести штампане посљедње, док су новинари многе теме морали и неколико дана раније написати, ако су очекивали да им освану у новинама.

Послије земљотреса који је разорио Бањалуку “Глас” је успио набавити савремену америчку ротацију “Гос”. Од тада креће и нова ера у процесу производње новина.

- Кренуо је убрзан темпо. Ишли смо, сјећам се, на специјализације да бисмо знали радити на тој ротацији. Она је могла одједном 32 стране да штампа. Додуше, без боје, али имали смо и неке 24 стране са бојом – истиче Круновар.

Иако посао у штампарији, као и у новинарству никада није био лак, сви су дијелили једну заједничку особину – понос, јер су осјећали да својим радом на неки начин записују историју, да су хроничари времена.

- Није било лако, јер је на ротацији велика бука. Ту су и разне боје и јаки мириси, прашина од папира... Али, све се то превазиђе, уколико се посао воли – сматра Круновар и додаје да су радници штампарије некада били добро плаћени и цијењени.

Додатне бенефиције биле су им, како он каже, што су имали прилику узети вруће тек одштампане новине.

- Увијек сам читао “Глас”. И дан данас га читам – поносно ће Круновар, који каже да се  најупечатљивије сјећа три датума - земљотреса у Бањалуци, смрти Тита и Одбрамбено-отаџбинског рата.

- Земљотрес је срушио цијелу штампарију. Морали смо се преселити. То је био баш тежак период. “Глас” је штампан по двије стране, а највише је имао осам страна. Сав посао обављали смо на једној машини која је једина била остала читава и неоштећена у неком магацину - присјећа се Круновар.

Као изузетно тежак период памти и Одбрамбено-отаџбински рат, када је владала несташица свега.

- Није било папира, није било боја. Ма, ничега није било. Јако тешко смо тада радили. Морали смо и чувати “Гласову” штампарију, јер су свакодневно стизала обавјештења да је и мета - објашњава Круновар и додаје да се није плашио иако је то било опасно вријеме.

- Радило се само по ноћи. Није било струје, већ агрегат, који није могао да покрене ротацију, па се чекало десет сати навече, када је струја пуштана, и тада би штампали “Глас”. Било нам је горе него послије земљотреса. Ротација је била америчке производње, тако да ниједан лежај или било шта што би се покварило нисмо могли набавити овдје, већ смо се морали сналазити да нађемо потребне дијелове – додаје Круновар, који је 15 година био и шеф штампе у “Гласу”.

Међутим и поред свих тешких и турбулентних времена никада се није десило да “Глас” није изашао.

- Једном је било баш критично. Избио је проблем са струјом, јер је изгорио неки трафо. Али и тада је “Глас” одштампан. Додуше, у Загребу, јер смо им послали филмове, али одштампан је - сјећа се Круновар.

Као хроничар времена “Глас” је забиљежио и смрт Тита. Тада је, како се присјећа Круновар, изашло посебно црно издање.

- Сви су позвани да хитно дођу од куће. Одржана је сједница, гдје је договорено шта и како ћемо штампати. Графичари и новинари морали су бити мобилни и та приправност трајала је све док Тито није сахрањен.

Круновар је под прстима и на папиру испратио многе догађаје, саткане у пет деценија рада. Пензионисан је 2003. Године и од тада је само вјерни читалац “Гласа”. Међутим, мирис боје и папира и даље га мами када прође поред штампарије.

- То је једноставно нека врста традиције и љубави – додаје Круновар, који је у “Гласу” упознао и љубав свог живота - супругу Гордану.

Радила је у књиговодству и ту су се срели и завољели, тако да му је “Глас” и приватно и пословно обојио живот најљепшим бојама.

Дежурства и новинари

Дежурни новинари некада су долазили у штампарију како би прегледали новине. Сви су били, прича Владо Круновар, веома обазриви, док су ужурбано и готово дрхтавим рукама окретали сваку страну и читали слово по слово.

- Знали би и по неколико пута читати једну страну, тражећи да се није нека грешка поткрала - прича Круновар.

Било је, каже, међу њима великих новинских имена, од којих се увијек радо сјећа Лимуна Папића, легендарног спортског новинара, као и Душка Момчиловића, који је правио непревазиђене умјетничке фотографије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.