“Тито. Вјечни партизан”, са дистанце од 40 година

Г.С.
“Тито. Вјечни партизан”, са дистанце од 40 година

Када је Јосип Броз Тито, доживотни предсједник Југославије, 4. маја 1980. умро у Универзитетској клиници у Љубљани у 88. години, читава земља је стала. Људи су били погођени, запрепашћени, тужни. Умро је отац социјалистичке, вишенационалне Југославије. И с њим је окончана читава једна ера.

С дистанце од 40 година, њемачка историчарка Мари-Жанин Чалић написала је занимљиву биографију тог необичног владара - “Тито. Вјечни партизан”, преноси Дојче Веле.

На око 400 страница она описује врло комплексну и врло флексибилну политичку личност. Тито је био “типичан производ времена у којем су владали екстреми, које је он лично доживио и у чијем је обликовању учествовао.”.

Херој у рату

Ни у својим “најлибералнијим” фазама Тито није био демократа у западном смислу. Након краја Другог свјетског рата дозволио је својим партизанима да се окрутно освете на десетинама хиљада недужних.

Неспорна је Титова заслуга да је, након Хитлеровог напада на Југославију у априлу 1941, изградио партизанску војску који је на крају водио до побједе у рату с противником који се чинио готово несавладивим.

Више пута су партизани били готово поражени, сам Тито је био рањен, за длаку је избјегао смрт на фронту. “Тито је био једини врховни командант анти-хитлеровске коалиције који се све вријеме рата налазио на ратном подручју”, констатује Чалић.

Његово “непоколебљиво увјерење у снагу сопственог дјеловања”, исто као и његове организаторске способности, утицали су на партизане и мотивисали их.

Још у сред народноослободилачке борбе, Тито и његови сарадници формулисали су начела нове Југославије: као федерације равноправних народа.

Сујетан, ташт, далековид

Тито је био шармантан, пише Ћалић, “својом непосредношћу освајао је људе сасвим различитог социјалног поријекла и друштвеног положаја”.

Као комуниста се разишао са совјетским диктатором Стаљином којем није хтио да се повинује. Основао је Покрет несврстаних земаља који је у вријеме Хладног рата тражио “трећи пут”, између атомских суперсила Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.

А западна Савезна Република Њемачка (БРД) му је била ближа од источне, Њемачке Демократске Републике (ДДР).

Њемачки канцелари Вили Брант и Хелмут Шмит стекли су повјерење у њега – они су у Титу видјели важног партнера за њихову нову политику попуштања односа са Истоком. Како би подробније разјаснила те односе, ауторка је веома детаљно истражила документа у политичкој архиви њемачког Министарства спољних послова.

У књизи се доста простора посвећује и Титовој личној сујети, бомбастичним инсценацијама које је волио, његовој склоности ка луксузу и гламуру, као и култу личности који је изградио.

Вријеме га је прегазило

Када је Тито умро, туга и погођеност људи били су стварни и искрени. Али оно до чега му је највише било стало, Југославија, надживјело га је само десет година.

Ту Чалић ипак остаје на површини када кратко закључује: “Када су Словенија и Хрватска 25. јуна 1991. унилатерално прогласиле независност, Југославија је потонула у крвави грађански рат. Тиме је Титово животно дјело пропало.”

Јер нису проглашења независности сјеверних југословенских република била крива за крај Југославије након Тита. Како на једном другом мјесту ауторица тачно констатује, Тито је био просвијећен, очински добар, такорећи монархистички комуниста.

И као такав је још за живота био застарио, није више био у духу времена. Демократизација која би надилазила систем федерализиране једнопартијске репресивне толеранције, њему је напросто била незамислива.

На првим слободним изборима 1989/90. свуда су власт преузели националисти. Титово наслеђе је пропало.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана