Тито и његова гробница: Стални окршаји са Кућом цвећа

BBC на српском
Тито и његова гробница: Стални окршаји са Кућом цвећа

Гробница Јосипа Броза Тита, доживотног предсједника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, од почетка 1990-тих представља својеврсну политичку мету са којом се обрачунавају његови идеолошки противници и неистомишљеници.


Једни би је селили, други уништили, а има и теоретичара завјере који би да ексхумирају Тита не би ли провјерили да ли је уопште ту сахрањен.

Тито је умро 4. маја 1980. године у болници у Љубљани, а четири дана касније је у присуству великог броја људи сахрањен у башти његове резиденције на Дедињу, која је потом названа “Кућа цвијећа”.

Прошле недјеље се испред Музеја Југославије, у чијем комплексу се налази Титов гроб, окупила неколицина припадника екстремно десничарског клуба Цароставник носећи транспарент са натписом “Српство се пита, ексхумација Тита”.

Они захтјевају да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита “ексхумирају и униште”, да се Музеј Југославије “збрише са лица земље” и да се том мјесту подигне “меморијал у спомен жртвама титоизма”.

Селидба и трампа

Цароставници нису први који би се са ликом и дјелом Јосипа Броза Тита обрачунавали постхумно, преко његове гробнице.

На једанаесту годишњицу Титове смрти, 4. маја 1991. године Војислав Шешељ и присталице Српске радикалне странке, донијеле су пред Кућу цвећа глогов колац, не би ли онемогућили Титу да се “повампири”.

Тада је Војислав Шешељ захтевао да се Титови посмртни остаци измјесте из Београда у његов родни Кумровец у Хрватској.

Неколико деценија касније од идеје није одустао, али је промјенио локацију и поручио да “када радикали дођу на власт, протераће Тита са Дедиња у Загреб, да почива поред Степинца”.

Покрет обнове Краљевине Србије нуди другачије ријешење - трампу.

Они су црногорским властима, послије откривања споменика Титу у Подгорици крајем 2018, понудили размјену “Титовог спомен комплекса на Дедињу” за “стару срушену Његошеву капелу” на Ловћену.

Шта је Цароставник?

Ова организација је јавности постала позната када је са идеолошки блиском Србском акцијом организовала скуп подршке рехабилитацији Милана Недића, предсједника владе у Србији током нацистичке окупације у Другом свјетском рату.

Тада је Основно јавно тужилаштво у Београду поднијело кривичне пријаве против неколико особа јер су “пријетњама, увредама, гестикулирањем и истицањем нацистичких и фашистичких извршили кривично дјело”. Није познат исход правосудног процеса.

На њиховој интернет страници пише да су “национал-монархисти”, припадници “антидемократске монархистичке алијансе” и да не “сарађују са медијима”.

Портрети крајње десних идеолога и јуришника, четничка и застава Руске Империје и Српског добровољачког корпуса - страначке војске Љотићевог профашистичког и колаборационистичког ЗБОР-а из Другог свјетског рата окачени су на зидовима у њихових просторијама од “70 квадрата на Палилули гдје се није десила република”.

Реституција

Титов гроб се нашао и на удару процеса реституције 2006. године када је Владимир Лешић, унук Милоша Савчића - министра у влади Краљевине Југославије и градоначелника Београда - поднио захтјев надлежнима за повраћај имовине одузете послије Другог свјетског рата.

По његовим тврдњама, имање на којем се налази Музеј Југославије “одузето је његовој породици од комунистичке власти”.

У почетку је Лешић планирао да “дигне зид између гроба и земљишта” и да наплаћује коришћење, да би убрзо саопштио да је “породична одлука, ако им се врати земља, да се Тито исели на гробље, гдје му је и мјесто или да се плац залије армираним бетоном”.

Теорија завјере

Они склони теоријама завјере верују да Тито уопште није сахрањен у Кући цвијећа.

Та теорија се појављује још од 1980-тих, а оживела је и прије десет година, у вријеме првих захтјева за ексхумацију Титових посмртних остатака.

Зато је његов унук Јосип Јошка Броз, данас народни посланик у скупштини Србије и предсједник Комунистичке партије, морао јавно да потврди да је његов дједа заиста сахрањен у “Кући цвијећа”.

Броз је тада изјавио да је “од Љубљане до завршетка сахране” био уз деду и да је простор у Кући цвијећа напустио у два ујутру “када је постављен велики камен који покрива гробницу”.

Ексхумације у свијету

Идеја о ексхумацији Тита у 21. вијеку је, вјероватно, била подстакнута догађајима из Румуније, гдје су ископани посмртни остаци бившег дугогодишњег комунистичког председника Николаја Чаушескуа и његове супруге Елене, стрељаних 25. децембра 1989. године.

Њихова тијела су крајем 2010. године ексхумирана ради утврђивања идентитета, на захтијев сина и зета.

Испоставило се да тијела припадају брачном пару Чаушеску.

Јасер Арафат, вођа Палестинске ослободилачке организације и политичке странке Фатах, ексхумиран је осам година послије смрти - 2012, због сумње да је могао бити отрован.

Радиоактивни полонијум пронађен на његовој одећи био је повод за ексхумацију, али је напослетку утврђено да тровање није било узрок смрти.

У октобру прошле године, посмртни остаци десничарског диктатора Франциска Франка, шефа шпанске државе од 1939. до смрти 1975, пребачени су из маузолеја у предграђу Мадрида у породичну гробницу на сјеверу Шпаније.

“Операција затворена за јавност, коју је наредила социјалистичка влада Шпаније, задовољила је стару жељу многих који су сматрали непримереним да фашистички диктатор почива у грандиозном маузолеју, наспрам десетине хиљада људи који су погинули у шпанском грађанском рату”, писао је лист Данас.

Изузев политичара, познат је случај ексхумације познатог каталонског надреалисте Салвадора Далија.

Умјетника су у љето 2017. године, 28 година од смрти, ексхумирали ради утврђивања очинства.

Пронађени су нетакнути и чувени Далијеви бркови, али не и родбинска веза са женом која је упутила захтијев.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана