Тамо гдје остаде Дучићева душа

Почео је учитељовати, а онда га у тихој варошици стиже право пјесничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу “Дрина” упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен дјед по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у “Босанској вили” објављивала своје пјесме.

Мага је била лијепа дјевојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

Судбина је хтјела да се Мага и Јово убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забиљежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су двије његове пјесме “Ој, Босно!” и “Отаyбина”.

Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магу - са којом се, највјероватније, тајно вјерио претходне године. Послије  прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успијева  да добије намјештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вјереницом Магом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, гдје је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, пјесник пише:

 “Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом, а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега, а не као што ми ти рече да се ја љубим. A тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило...”

У неким писмима он је назива “једином на свијету, рајем у грудима и срећом сведржећом”. Највећи дио те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав, а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Маги, а ни у Бијељину никад више. A Магдалена га је чекала о  много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Веле, да је годинама, као сјенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није “наваљивала да се уда”. Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д.К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

Чекала га је цијели свој вијек - и није га дочекала. A било је много љубави - на обје стране - а били су млади и лијепи.

Кнез пјесника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између двије ријеке танкоћутно је вољен.

И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Прије неколико година, тридесетак метара даље од Магине куће радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на мјесту једне одсјечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

О великој љубави двоје пјесника и сада се у овој равници приповиједа.

Родна кућа 

У Бијељини, готово у центру града,  се и сада налази Магина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам пјесник.

Потврда љубави

Колико је Мага вољела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано (а ту су и имена још четири члана Николића) “Мага Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво велико надахнуће”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.