Свједочења о сексуалним злостављањима покренула лавину питања и нагризле табуе: Зид ћутања руши само снага јача од трауме

Након што је млада српска глумица Милена Радуловић отворила душу, оптужила и пријавила власника глумачке школе Мирослава Мику Алексића за силовање и сексуално злостављање, кренула је лавина исповијести које су пуниле медијске садржаје, друштвене мреже и полицијске записнике.

Овај случај одјекнуо је као бомба у јавности, помјерио границе и дао снагу и многим другима, не само јавним личностима већ и “обичним смртницима” да сруше зидове ћутње и изађу из окова који их стежу и гуше мјесецима, годинама, па и деценијама.

Згроженост и невјерица пробудили су се код већине с обје стране Дрине, а али и шире након спознаје шта се, према ријечима тих глумица, дешавало унутар зидина чувене Микине школе.

“Нисам тражила” не престаје да одјекује на сваком кораку, али све више на видјело излазе мрачне тајне које су дуго потискиване дубоко у души, јер су трауме из разних школа, са радних мјеста па и улице јаке. Прејаке да би се и маса других јавно отворила и испричала своју причу.

Неки их разумију, а неки не могу да вјерују због чега су ћутали до сада или због чега још бројне приче потписују “анонимни аутори”.

Које је право вријеме?

Дипломирани психолог и психотерапеут под супервизијом Мирјана Лукић сматра да је посљедњи догађај из Србије одјекнуо у јавности јер је, између осталог, ријеч о табу теми о којој се не прича и због непобитне чињенице да су људи згрожени оним што је испливало на површину.

- Да је то нешто за шта смо свјесни да се дешава и око нас, не би било оволико пажње. Има људи који су свјесни, али то не могу да пусте у своју свијест, јер је ужасавајуће, али има и они који уопште не могу ни помислити да се тако нешто догађа јер се о томе ћути и не могу да вјерују да неко може да учини нешто толико злобно - истакла је Лукићева за “Глас Српске”.

Зид ћутње је, каже, тешко разбити. И код жртве и код друштва.

- То се већ, након случаја који је одјекнуо, дешава. Свједоци смо бројних исповијести. Кључно за жртву, да би проговорила о трауми, јесте да се осјећа сигурно, да вјерује особи којој говори. За нас, са којима ће подијелити то искуство, то значи да им морамо бити подршка, имати разумијевања и отићи далеко изван својих граница да би спознали тако грозну ситуацију. Да будемо у стању да замислимо толики ужас и да и даље вјерујемо и да смо и даље ту. То је веома тешко онима који не знају шта је траума ни шта је сексуално искоришћавање. Жртве ћуте из више разлога – каже Лукићева.

Један од тих је да и само присјећање на трауму буди ужас.

- То неко ко није доживио трауму или нека знања о томе не може да појми. Тај преплављујући осјећај ужаса је такав да размишљања иду у правцу да је свијест стао, да се не можеш извући, надиру нагони за суицидом да себи скрате муке...Осјећај ужаса жртву блокира да крене да прича јер су сјећања претешка. Затим осјећај срама јер се десило нешто што се тиче сексуалности јер је сама сексуалност табу тема и јер је превелик и прејак осјећај кривице - појаснила је саговорница “Гласа Српске”.

Сматра и да се иза питања “шта је чекала до сада”, које се могло чути из небројено пуно уста, не крије увијек само критика, већ управо и невјерица и неразумијевање трауме оних који то нису уписали у своју књигу живота.

- Добар дио јавности је збуњен и пита “зашто је ћутала”, не као критика, него више као искрено питање заинтересованости зашто ниси рекла раније, без критике. Јер им није јасно и тешко је појмити да су се такве ужасне ствари дешавале годинама, да је једно такво име радило такве ствари које му се стављају на терет и онда се поставља просто питање због чега се то све дешава и што сада. Конкретно, у случају глумице, она је дошла до стадијума у којем се осјећала оснажено и била је спремна - истакла је Лукићева.

За свакога је, подвлачи, индивидуално када и коме ће испричати тешку тајну. За истину никада није касно, али све у своје вријеме које долази када храброст надјача страх и осјећај кривице те када жртва буде спремна да поново проживи најтеже сате, минуте, мјесеце, године.

- Потребна је велика снага да особа поново преживи трауму, јер то за њу значи враћање ономе што не жели никада више да проживи. Не може та снага доћи сама од себе. Долази када наиђемо на некога ко нас разумије и подржава. Ако је то прво једна особа, па наиђемо на још једну и тако даље и систем подршке јача - истакла је.

Ниједан почетак није лак, па тако ни први долазак на терапију.

- Ако је у питању таква траума, као што је сексуално искоришћавање, њима треба више времена да виде ко је терапеут, да ли ће се “отворити” на првом или петом сусрету, да ли осјећају да могу да им вјерују и да ли су спремне да проговоре. Те приче звуче као да се све то изнова дешава. Када се особа враћа у трауму и доживљава ретрауматизацију, за њу је све исто као да се исте секунде све то поново одвија - каже Лукићева.

На крају је поручила да жртве проговоре оног момента када буде спремне.

- Да ли је то данас или за десет година, није важно. Важно је само да буду спремне да се отворе онима којима вјерују, ко ће их разумјети, стати уз њих и ако једна особа, којој се одлуче повјерити, не остане уз њих, нека траже даље. У сваком случају, то су озбиљне трауме којима треба да се приступи са стручне стране - закључила је Лукићева.

Страх од освете

Социолог Ведран Француз истиче да због неповјерења у институције, али и страха од освете злостављача многе жртве прикривају учињено дјело, посебно особе које су несигурне у себе или у санкције које са собом повлачи ово кривично дјело.

- Посљедице увијек остављају траг, посебно ако злостављач прође некажњено, јер потреба за правдом не нестаје како пролази вријеме него напротив. Јако је важно да жртве схвате да, како због њих, а тако и окружења, такве особе треба одмах да пријаве полицији и да добију заштиту. Све могуће уцјене и пријетње само ће погоршати ситуацију и оне ријетко нестану саме од себе те због тога у оваквим случајевима полиција или јавни тужилац морају бити прве адресе за контакт - казао је Француз за “Глас”.

Неке особе прикривају да су биле жртве и због свог ауторитета, плашећи се да ће бити доведен у негативан контекст, јер сигурно пролазе кроз фазу срамног осјећаја за своју судбину.

- Потребно је да схвате да имају потпуно другачији поглед и да су само жртве чији злостављач заслужује казну управо тако што ће га пријавити надлежним органима - закључио је он.

Психолог Јадранка Тодоровић Груловић истиче да, након што се догоди нежељени сексуални однос, жртва прво не може да појми шта се десило.

- Многе покушавају себе да убиједе да се то није ни десило. То је одбрамбени механизам којим настоје да побиједе осјећај беспомоћности, ужас, бијес и остала тешка осјећања. Након тога слиједи преиспитивање гдје су оне погријешиле - казала је Тодоровић Груловић.

Додала је да, иако се зна да је силовање насилан чин који се одвија против воље жртве, у настојању да побиједе осјећај беспомоћности и спознају да ништа није било под њиховом контролом, оне ипак траже зрно контроле које су наводно имале и своју грешку у одлуци.

- На тај начин преузимају одговорност за оно што им се десило, што је потпуно погрешно, јер реално нису имале контролу, а самим тим ни утицаја на оно што се дешавало. Из трагања за властитом грешком проистиче осјећај кривице који их блокира да пријаве силовање - рекла је Тодоровић Груловић.

У процесу освјешћивања насилног догађаја, нагласила је, долази на ред и анализирање односа друштва према силованој особи.

- У моменту када је особи потребна највећа подршка и заштита, став друштва је неријетко такав да повод за силовање траже у жртви. Жртва која је већ једном претрпјела потпуну беспомоћност, раздирана властитим осјећајем кривице, овај напад доживљава као продужено силовање – рекла је Тодоровић Груловић.

Пријављивање силовања је изузетно тешко и захтијева јачање капацитета жртве која не само да, како каже, треба поново да кроз описивање и свједочење проживи трауматичан догађај, него и да се носи са осудама (на правди Бога).

- Чин силовања је често производ манипулације насилника који жртву “смекшава” и увлачи у причу тако што јој сексуални чин “продаје” као средство којим она може добити оно што јој највише треба. Као на примјер да ће јој однос помоћи да боље глуми или да добије опрост од Бога. Жртва заправо жели ово друго, а не сам чин. Из тога произлази збуњеност и увјерење да су оне погријешила, а заправо је насилник вјешт манипулатор пред којим нису ни имале избор, само привид избора - истакла је Тодоровић Груловић.

Склониште

Директорица Удружења грађана “Будућност” у Модричи Јелена Мишић истакла је да је већи број корисника у сигурној кући један од знакова да је подигнута свијест жртава да пријављују насиље те да знају да нису саме.

- Код нас у сигурној кући тренутно има 12 корисника, седам жена и петоро дјеце. Жене су жртве разних насиља, између осталог, сексуалног, док су дјеца углавном психичког јер су изложени свакодневним свађама родитеља па и томе кад отац туче мајку - казала је Мишићева.

Додала је да због недостатка новца жене насиље трпе и по двије - три деценије, а великог утицаја има и патријархални одгој.

- Све углавном остаје у четири зида, јер многе жртве насиља сматрају да је срамота да се такве ствари износе без обзира да ли се то ради о силовању, вербалном или физичком злостављању - казала је Мишићева.

Горица Ивић из Фондације “Удружене жене Бањалука” истакла је да је сексуално једно од најчешћих насиља на овом подручју, које се дешава од стране блиских особа из окружења.

- Ријетки су случајеви да је ово насиље починила непозната особа. Већ годинама указујемо на овај, као и на проблем непријављивања насиља, због стигматизације, неповјерења жртава у институције, али и непосредну околну у смислу да им може помоћи. Сексуални предатори, односно насилници су врло манипулативни и жртву на неки начин припремају да не проговори – казала је Ивићева.

Додала је да лани у Сигурној кући у Бањалуци није било жртава сексуалног насиља, док су годину раније била четири случаја, двије дјевојчице, млађа дјевојка и старија жена.

- Јављале су нам се и жене жртве сексуалног насиља из ратног периода, које се силовање пријавиле тек након 20 и кусур година. То су биле младе дјевојке, које су након тога формирале породицу, а којој ни дан-данас ништа о томе нису причале. Све вријеме ћуте, једноставно не желе да то испричају супругу и дјеци - рекла је Ивићева.

Позив

Случај пријаве против Мике Алексића су испратили и омбудсмани у БиХ. Они охрабрују све који су доживјели неки од облика сексуалног насиља да се обрате полицији и тужилаштвима пријавом против починилаца, а могу се обратити и омбудсманима који ће у оквиру својих овлашћења предузети мјере из своје надлежности ради заштите жртава сексуалног насиља. Омбудсмани подсјећају и да су кривична дјела против полног интегритета, односно полне слободе и морала регулисана Кривичним закоником Српске, Кривичним законом ФБиХ и Кривичним законом Брчко дистрикта.

Едукација

Мирјана Лукић се дотакла и питања едукације. Иако каже сама та ријеч звучи досадно, али да би било другачије када би људи знали основне механизме трауме.

- Прво је да они који је доживјели, желе да је потисну и да се никада тамо не врате и зато неким особама требају године да проговоре. На овим нашим просторима, не само због ове теме сексуалног злостављања, која је сада актуелна, већ свега што се дешавало на Балкану, лоше је што веома мало, генерално, знамо о тим механизмима. Основне ствари треба да знамо да бисмо некоме могли пружити подршку и утјеху да се спаси и проговори – закључила је Лукићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.