Сваки национализам има оправдање, осим српског

Дарко Момић
Сваки национализам има оправдање, осим српског

Резултат прошлонедјељних избора у Црној Гори и побједа опозиционих странака коју су поздравили Срби из цијелог региона изазвала је праву антисрпску хистерију у цијелом региону.

Изливи мржње према српском народу, његовој цркви, његовом писму и идентитету, којих на овим просторима није фалило посљедњих тридесет година, кулминирали су у најгорем облику изношењем најпогрднијих епитета на рачун српског народа и његових духовних вођа.

Политиколози и историчари из Бањалуке, Београда и Подгорице за “Глас плус” одговарају на питања зашто је јединствена подршка Срба из цијеле регије побједи опозиције у Црној Гори над најдуговјечнијим владаром у Европи изазвала те изливе мржње према Србима и хистерију у Сарајеву и Загребу, али и међу представницима тзв. “друге Србије” иза које се крију отворени аутошовинисти. Наши саговорници дају одговор на питања да ли тим лажним борцима за демократију, људска права и слободу говора смета управо то манифестовано српско јединство, да ли су “забринути” зато што је са власти срушен лидер који је Црну Гору увео у НАТО или им је трн у оку Српска православна црква као институција у коју српски народ од “увођења демократије” има највеће повјерење.

Професор на бањалучком Факултету политичких наука Ђорђе Вуковић подсјећа на стару изреку да “свачији национализам има оправдање, осим српског”, истичући да је такво стајалиште афирмисано цијели 20. вијек, па све до данас и да је било и остало мјерило према којем су екстремисти и ударне песнице разних идеологија доказивали своју правовјерност. Он каже да је шовинистима и етнонационалистима потребан било какав повод да се распојасају, исто као и аутошовинистима или инверзивним етнонационалистима.

- Било би погрешно да гледамо националну, вјерску, па чак и регионалну припадност тих персона, већ треба да упиремо пажњу на њихову запјењену реторику, говор мржње и гомилу одвратних парола које не само да су за сваку осуду, већ дијелом и кривична дјела. Ако тако поставимо ствари, лако ћемо препознати профил личности која се крије иза свих тих маскираних бораца за толеранцију, равноправност, свих тих намазаних грађаниста, космополита и мултиетничара са двоструким аршинима и поремећеним диоптријама - каже Вуковић.
Посљедњи изливи мржње, наставља Вуковић, резултат су кампање страних и домаћих душебрижника који су три деценије прогонили само српски национализам, глуви и слијепи пред метастазама других балканских народа.

- Замислимо само да ово што се радило претходних година Српској православној цркви и српском народу у Црној Гори примјењивало против било којег другог народа, његове вјере, традиције, идентитета... Како би се то називало? И замислимо да политичари, аналитичари, полемичари, кука и мотика која ових дана режи о клерикализму, фашизму и којечему, којим случајем имају српска имена и говоре о другима? Какве би биле реакције - пита Вуковић.

Дирљива брига

Историчар из Београда Чедомир Антић са нескривеном иронијом каже да је задивљен степеном родољубља бошњачких и хрватских угледника у Сарајеву и Загребу и њиховом дирљивом бригом за Бошњаке и Хрвате у Црној Гори.

- За разлику од њих, Бошњаци и Хрвати, грађани Црне Горе, били су прилично незаинтересовани за тек одржане изборе. У просеку изашли су на њих у двоструко мањем броју од својих црногорских и српских комшија. Проблем је у чињеници да су Бошњаци и Хрвати у Црној Гори изгледа незаинтересовани да даље подржавају шовинистички и злочиначки Ђукановићев пројекат. Многи међу њима подржали су одбрану српских православних светиња, које је Ђукановић хтео да украде - каже Антић.

Победа демократске опозиције у Црној Гори, наставља он, не припада ни српском народу ни православљу, већ представља тријумф демократије, слободе и правде.

- Зачуђује однос Сарајева и Загреба према вољи грађана Црне Горе. Чега се плаше ако је више српских жртава било у ФБиХ и Републици Хрватској од краја рата до данас, него хрватских и бошњачких у Црној Гори током ратова? Пошто знају да НАТО не дозвољава ни прогон Срба из БиХ а камоли “савезничких” нација, јасно је да ова сарајевска и загребачка манифестација мржње према Србима нема везе са прошлошћу, а ни са садашњим приликама у Црној Гори - оцјењује Антић.

Уз подсјећање да је Мило Ђукановић био председник Владе Црне Горе током целокупног трајања рата током деведесетих, Антић оцјењује да се разлог посљедњих излива мржње крије у негативном идентитету и шовинизму.

- Ауторитарна Црна Гора, која месецима крепава пред нашим очима, била је рај за све неоусташе и србофобе. Тамо је политички прелетач и национални ренегат који је након што је депортовао Бошњаке у Републику Српску како би  били мобилисани у ВРС, особа чији су преци били “бјелаши” и официри краљевске војске, политичар кога је инсталирао Милошевић и који је водио једино ратиште у коме Срби нису бранили своја села, створио државу савременог апартхејда према српском народу - каже Антић.

Што се тиче, како каже, другосрбијанских фашиста у Србији, за њих има двије поруке.

- Ми смо одавде тражили равноправност за српски народ у Црној Гори и ништа друго него права прописана црногорским уставом. Када наш народ добије та права и удео у власти над својом државом, наш захтев ће бити само један - да буду отворени досијеи Ђукановићеве тајне полиције, обелодањена и судски процесуирана његова агентура у Београду. Друга порука усмерена је ка онима који мржњу према српском народу и његовој цркви шире из Београда волонтерски, а нису ментално оболели. Њима могу да поручим само оно што је сличнима рекао наш највећи песник, славни црногорски владар “Бог вас клео, погани изроди” - поручује Антић.

Вишеслојни проблем

Историчар из Подгорице Томаш Дамјановић, говорећи о реакцији сарајевских, загребачких и дијела београдских медија и јавних личности на славље које је поводом побједе црногорске опозиције уприличено у градовима Српске и Србије, цијени да се ради о вишеслојном проблему.

- Прво, ријеч је о континуитету у погледу спровођења политике разбијања јединства српског народа, путем покушаја да се избрише свијест о заједничком историјском бићу. Та политика није од јуче. Зачета је у Хабзбуршкој монархији, развијана у социјалистичкој Југославији и сада буја у постјугословенским државама. Суштина тог становишта је у тежњи да се, свођењем појма “српско” на “уже србијанско”, све оно што се налази изван оквира преткумановске Србије прогласи несрпским. Такво настојање, у различитим временима, има различите појавне облике - некад је то геноцид (НДХ), некад институционализовани заборав (социјалистичка Југославија), некад етничко чишћење (Олуја), некад поунутрашњење кривице због непристајања на нестајање (Српска), а некад покушај криминализовања српске заједнице (Црна Гора), али му је суштина идентична - сматра Дајмановић.

Слиједећи такав наратив, наставља он, Загреб подржава сваку политичку опцију која заговара што веће удаљавање Црне Горе од Србије, док Сарајево осим мотива који дијели са Загребом, настоји и да оснажи преговарачку позицију политичким представницима црногорских Бошњака, гурајући их чак и кад је то на њихову штету у Ђукановићеву верзију вишенационалног пакта, који је садржајем и мотивима разнородан, али за најмањи заједнички садржалац има идентичан однос према Србима.

- Логика таквог држања Сарајева, независно од тога да ли јавно реагује тамошњи вјерски фундаменталиста или титоиста, јесте у слабљењу српске и јачању бошњачке позиције гдје год се за то укаже прилика, а све са циљем изградње доминантног наратива, који би укидање Српске и унификацију БиХ чинио саморазумљивим, чак и Србима - оцјењује Дамјановић.

Он додаје да је с „кругом двојке”, односно тзв. “другом Србијом” стање унеколико комплексније.

- С једне стране, неки тамошњи јавни дјелатници Црну Гору и даље доживљавају као мању Србију, не увиђајући специфичности црногорског друштва и реално постојање црногорског национализма, па сваки акт усмјерен против званичног Београда или СПЦ доживљавају афирмативно. Црногорске Србе, такође, не виде као заједницу која је одвојена од националних Црногораца, што упућује на обеспокојавајући закључак да они нијесу регистровали промјене које је на пољу идентитета, Црна Гора претрпјела у посљедње три деценије. С друге стране, фамозни “другосрбијанци” су, још у социјалистичкој Југославији, сасвим усвојили аустромарксистичко виђење српског простора и његово свођење на територију преткумановске Србије, па сходно томе настоје да, у духу самопорицања, умањују размјере геноцида у НДХ, изједначавају усташе и четнике, док при анализи посљедњег рата кривицу додјељују искључиво Србима - објашњава Дамјановић.

Он сматра да је суштина наведеног дискурса, односно шовинистичког у случају Загреба и Сарајева, те аутошовинистичког у случају дијела Београда, јесте у оријенталистичком виђењу Срба као заостале, непросвијећене масе, којој би југословенски културни оквир, чак и кад нема државе са тим именом,  омогућио да допре до западне цивилизације.

- На том фону је и “другосрбијанско” одушевљење Ђукановићем. Његов покушај да одстрани СПЦ и српску традицију из Црне Горе они виде као чин еманципације, који би по логици ствари, ваљало примијенити и у Србији, почев од налога да се призна независност Косова. Отуда се свака манифестација свијести о јединству српског народа, независно од државних граница, оправдано доживљава као пријетња, јер упозорава Загреб да је Дрина као граница хрватске сфере утицаја веома далеко, Сарајево да нема ништа од унитарне БиХ, а “другу Србију” да процес одстрањења традиције из свијести српскога народа, почев од православља као темеља, није процес који тече тако глатко - објашњава Дамјановић.

Предрасуде и мржња

Директор Института за савремену историју у Београду Предраг Марковић каже да је још у време СФРЈ македонски комунистички функционер Лазар Колишевски критиковао прећутну формулу “слаба Србија, јака Југославија”. По том концепту иза кога је највероватније стајао Едвард Кардељ, објашњава Марковић, Србија је била превелика и прејака, па је требало смањити и умањити њене надлежности над покрајинама да не би “штрчала” изнад других република.

- Та идеја је вероватно заслужна за то што није долазило у обзир да БиХ буде део  Србије после 1945. године, иако су Срби имали релативну већину у тој републици. Као Срби, можемо да сматрамо да је та формула била неправедна, али не можемо да порекнемо извесну државну логику таквог става. Данас су се ствари промениле. Иза сиктања  против српског или српско-црногорског братства и јединства које се исказало на црногорским изборима не стоји никаква државна или политичка логика. Иза забринутости због “повампирења деведесетих и великосрпства” и јачања СПЦ, која је обузела неке кругове у Сарајеву, Загребу, а на нашу срамоту и у Београду, стоји непатворени антисрпски шовинизам - категоричан је Марковић.

Само људи заслепљени предрасудама, па чак и мржњом према свему српском, оцјењује он, могу да виде ратоборност у литијама на којима се људи моле у миру, тражећи само слободу за своје веровање.

- Исто то важи и за жаљење због пада Мила Ђукановића. Оборен је један  клептократски режим који је био озлоглашен у свим полицијама Европе, посебно Италије. Мило Ђукановић је био једини председник у Европи 21. века који је ишао да бодри своје трупе у нападу на суседну земљу, а покушавају га представити као носиоца европских, грађанских и мирољубивих вредности - каже Марковић.

Он се пита колико мало треба да буде Срба и колике треба да су њихове земље да не би изазивали мржњу и неповерење своје бивше браће.

- Срби су полицентрични народ. Они имају западну престоницу у Бањалуци, северну у Новом Саду и средишњу у Београду. Подгорица не треба да буде четврта српска престоница. Али може  да буде четврто теме квадрата који ћемо узидати у темеље будуће  заједничке привреде, културе, образовања… Неки од најуспешнијих светских народа су полицентрични, пре свега Немци. Аустријанци имају посебан државни идентитет, као и швајцарски Немци. Али они нису засновани на мржњи према заједничкој немачкој култури, језику и другим општенемачким одликама. Нисмо ми криви што наша бивша браћа Бошњаци и Хрвати немају са ким да се повежу. Они у Мостару не могу да направе грађанско друштво са свега две заједнице, а ослобођени грађани Црне Горе, Црногорци, Срби, Албанци и Бошњаци ће то покушати. Србија ће подржати тај грађански и мултиетнички подухват - поручује Марковић.

Платни списак

Томаш Дамјановић каже да се не треба изгубити из вида да су многе јавне личности, које су ових дана подржале Ђукановића, на платном списку његових партнера из подземља.

- Урушавањем Ђукановићевог режима, не би била угрожена само заједничка загребачко-сарајевско-другосрбијанска визија будућности српског народа, него и многе каријере и радна мјеста, иза којих, осим спремности да се подају за редован хонорар, збиља не би остало много чега, памћења вриједног - оцјењује Дамјановић.

 “Сербенфрај” држава

Чедомир Антић сматра да бошњачке и хрватске политичаре у Сарајеву и Загребу брине чињеница да би њихови сународници могли да стану уз Србе као муфтија херцегновски и као онај зидар који је прије педесет година одбио да руши капелу на Ловћену.

- Љути су што нестаје Ђукановићев фашистички Дизниленд коме су се њихове новине дивиле као идеалном решењу за “сербенфрај” државу. За такву државу зла били су спремни да народима Црне Горе, чак и својим сународницима, ускрате правду, демократију и наду у будућност - каже Антић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана