Шта је све записано у дневнику Владе Живковића: Морамо дјеци о свему да причамо

Тим ријечима које су већ тада наговјештавале долазак олује почиње један “ратни дневник”. Један од многих написаних деведесетих година прошлог вијека, док су се све јаче осјећали вјетрови који су изазвали језу и страх.

- Мобилисани смо у октобру 1991. године док је још била ЈНА овдје. Од тада смо практично, у Прњавору, били у униформама. Миниран је мост на путу Прњавор - Дервента. Дешавала се већ Словенија, Хрватска - почиње причу за “Глас” тада оперативац у Штабу ТО, а касније командант Прњаворске лаке пјешадијске бригаде Владо Живковић, препричавајући шта је све прошао са својим саборцима и ко се од њих није жив вратио кући.

По упутству о партизанском дјеловању, како се употребљавају јединице ТО, одреди су се могли потчињавати ЈНА, односно формирати бригаде које су могле бити упућиване као оружане снаге. У Прњавору, након мобилизације присјећа се, већ је почела пропаганда против ЈНА. Муслимани и Хрвати се нису ни одазивали.

- Драматично је било у Дервенти због структуре становништва, а Дервента је давала 327. моторизовану бригаду која је затварала правац Саве према Броду. Самим тим, Прњавор је давао батаљон у ту бригаду - рече, па застаде како би појаснио да је тада граница корпуса Петог крајишког, који је касније преименован у Први и Тузланског корпуса била ријека Укрина.

Дио Дервенте и дијелови око ријеке Укрине припадали су Тузланском корпусу, а одред ТО Прњавор је добио наредбу да иде у Западну Славонију. Борци су прешли Саву.

- Дан 26. новембар 1991. У јутарњим часовима одред је добио наређење да запосједне “врућу” линију одбране Драгалићи. Непријатељ гранатира. Рањен је борац Алекса Њежић из пратећег вода. Већи број бораца батаљона капетана Бокана које смо мијењали су лакше или теже рањени. Један погинуо. Организовали смо изузетно чврсту линију одбране. Ископан је све и један нови ров. Са нама су били и припадници 3.ок.батаљона... - записао је Живковић који је сплетом околности, са 34 године, као трећи човјек у Штабу ТО, преузео одговорност.

Док се одред увелико борио у Западној Славонији, прњаворски Штаб ТО организује рејонске штабове. Извршена су бојева гађања, а због нестабилне ситуације почињу и дежурства. С друге стране Саве нема мира, “потписују се непрекидно примирја, али их непријатељ свакодневно крши, најчешће у вечерњим часовима, нешто ми одговоримо”. Угроженост се све више осјећа и у Прњавору. Посебно од Дервенте. Ничу пунктови на важнијим мјестима.

- У Славонији смо остали до доласка снага УНПРОФОР-а, до маја. Тако да у оно што је услиједило убрзо, у пробој коридора, нисмо неискусни кренули - прича Живковић.

Та искуства из Хрватске им, како је остало записано у дневнику о ратном путу, нису дала да се уљуљкају. Знајући при томе и да је регуларна војска Хрватске у Дервенти, Броду у другом мјесецу 92. прешла на простор БиХ, практично извршила агресију и ту се спојила са јединицама Збора народне гарде, а формиране су и јединице тзв. Армије БиХ.

Циљ Хрвата је, прича, био да узму Добој, направе спој са Маглајом. Да се то десило, пробој коридора би био далеко тежи. У Дервенти и Броду дешавају се стравични злочини - прича он, присјећајући се дана извлачења оружја из касарне у Дервенти и из складишта на Рабићу.

- Да је то дошло у руке војске Хрватске и тзв. Армије БиХ, тешко би кроз коридор. У задњој секунди је све извучено - застаде на тренутак те настави, вртећи кључеве у рукама, да се враћа у прошлост.

Стиже поново на обронке Мотајице. 23. марта 1992. Када је на тај плато изашао са 1.100 бораца, а гдје се и данас, након толико времена на тај датум састају они који су имали више среће.

Стање на дервентској општини се усложњавало. Ни мобилизација, у 327. МТБР, није ишла према плану. Када се дио те бригаде нашао у близини села Костреш, записао је, затражена је подршка њихових хаубица 120 мм.

- За други одред ТО рат је већ почео. Прва акција је изведена на Марковцу 8. априла, са циљем овладавања непријатељске линије одбране према Бијелом Брду. У борби је рањено девет наших бораца и акција је прекинута. Жестоке борбе су 24. априла вођење за ослобођење Дервенте - пише у дневнику.

Ипак, одустајање није била опција. Сачињен је план оперативних дејстава са 327. бригадом. Већ 2. маја изведен је нови напад на Бијело Брдо. Наредба о формирању лаке пјешадијске бригаде Прњавор дошла је 29. маја. Наредбом команданта 1. Крајишког корпуса Момира Талића, пов.бр.495-1 од 4. јуна 1992, а након посјете и пуковника из Петог корпуса Бошка Келечевића, крајем априла за команданта бригаде постављен је Живковић. Кроз неколико дана у Доњим Вијачанима формиран је и други батаљон који по наређењу 8. јуна одлази према Дервенти. На Цер. Ту су с њима и вод војне полиције те противдиверзантски. Ту су и “Вукови с Вучијака”, Вељка Миланковића, а Живковић подсјећа и на добро позната имена из пробоја коридора. Од Славка Лисице, Новице Симића...

- Цер је ослобођен, а батаљон 25. јуна одлази на модричко ратиште - Доњи Скугрић. У близини Дуге њиве. Напад са осталима на Чардак кренуо је дан касније. Лијево од нас је нападао батаљон војне полиције 1. КК на правцу Живково поље - Модрича. У жестоком нападу истог дана у 18 часова избија се на главну комуникацију у селу Чардак гдје се спаја са семберским јединицама. Истовремено у рејону Жарково поље са семберским јединицама спаја се и батаљон војне полиције. Коридор је пробијен, а кроз дубину наше одбране на Видовдан пролази први конвој са кисеоником и лијековима за Крајину. Пуковник Новица Симић лично долази у бригаду да честита - остало је записано.

Дервента је ослобођена 4. јула, а касније се избија и на ријеку Босну. Након неког времена постављен је и понтонски мост. Улази се у Модрички Луг, напада на Оџак, а на ријеку Саву избија 16. јула. Живковићева бригада иде на заслужени седмодневни одмор, враћа се у Прњавор, а као замјена стиже лакташка бригада. Негдје мјесец касније услиједиле су борбе у околини Брода и за Брод. Нису биле лагане, губици су се низали, али се успјело. Дио бригаде којом је лично командовао Живковић стигла је те јесени и до Јајца. За четири дана град је ослобођен. Завијорила се српска застава на Кули.

- Коридор је нама био живот. Када смо кренули на Оџак, јаук и лелек је био. У Другом свјетском рату, на Оџаку је изгинуло највише Прњаворчана, али битно је да је пробијен коридор. Као и све друге борбе почевши од оних веома важних на западу, око Новог Града и околине. Морамо дјеци причати, морају учити о томе јер ће им друго бити сервирано. Не знам чега се плашимо, али знам да нас у миру чекају још веће борбе за очување онога што је извојевано у рату. Тога сви морају да буду свјесни - поручио је за крај, затворивши, ко зна по који пут, свој ратни дневник у којем зна тачно гдје стоји свака ријеч.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.