Српска православна црква обиљежава 100 година од поновног уједињења: Једини гарант српског јединства

Дарко Момић
Српска православна црква обиљежава 100 година од поновног уједињења: Једини гарант српског јединства

Прије тачно једног вијека Српска православна црква по трећи пут је стекла аутокефалност и на свечаности у Сремским Карловцима одржаној 12. септембра 1920. године уздигнута је на највиши ниво Патријаршије, а 28. септембра 1920. године Свети архијерејски сабор за првог патријарха изабрао је дотадашњег митрополита београдског и архиепископа цијеле Србије Димитрија Павловића.

Одмах по завршетку Првог свјетског рата и након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године у свим српским обласним црквама, гдје је постојала вјерско-црквена аутономија, српски народ је почео да тражи да се успостави уједињена Српска православна црква. Упркос данашњим тумачењима либералних критичара српског православља, традицију старе Пећке патријаршије послије њеног насилног укидања 1766. године, до обнове и новог успостављања прије стотину година, чувале су Београдска, Цетињска и Карловачка митрополија. Уједињење и административно уобличавање српских црквених области, чије темеље су држале три наведене митрополије, урађено је на темељима аутокефалије из средњег вијека и није никаква новија тековина, како то покушавају да прикажу одређени политички и свјетовни кругови, прије свега у Црној Гори.

Свјетовно и духовно

Ипак, директор Архива Српске православне цркве у Београду Радован Пилиповић, који је аутор неколико научних радова о историји СПЦ, каже да ни обнова Пећке патријаршије и избор митрополита Димитрије Павловића за патријарха нису прошли без мијешања свјетовне власти у духовне послове. Он објашњава да је митрополит Димитрије изабран за патријарха уједињене Српске православне цркве 28. септембра 1920. године на засједању Светог архијерејског сабора, али да тадашња власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно регент Александар Карађорђевић није прихватио такав начин избора патријарха, због чега је власт 23. октобра 1920. издала Уредбу о избору првог српског патријарха обновљене Српске православне цркве.

- Уредбом је било предвиђено знатно учешће световних лица у избору патријарха и коначна потврда од стране краља. Истог дана објављена је и Уредба о Српској патријаршији, а изборни сабор се састао 12. новембра и поново је у Саборној цркви у Београду изабрао за патријарха Димитрија Павловића. Престолонаследник Александар Карађорђевић у име краља Петра својим указом је признао црквено уједињење и потврдио одлуке Светог архијерејског сабора о подизању аутокефалне уједињене православне Српске цркве на степен патријаршије - објашњава Пилиповић.

Према његовим ријечима, црквено-политичка ситуација у српским земљама 1918., у години завршетка Првог свјетског рата била је таква да су традицију старе Пећке патријаршије, насилно укинуте 1766. године, чувале Београдска, Цетињска и Карловачка митрополија.

- Приморске епархије (Далматинско-истријска и Бококоторско-дубровачко-спичанска) биле су под врховном управом буковинског митрополита са седиштем у румунским Черновицама. Бечка влада је ове српске епархије неприродно отргла од Сремских Карловаца да не би долазило до културне и националне интеграције Срба, како је то бечки двор желио. Епархије у БиХ, херцеговачко-захумска, сарајевско-босанска, зворничко-тузланска и бањалучко-бихаћка, све у рангу митрополија, биле су у аутономном статусу, на основу конвенције аустроугарске владе и Фанара, односно Цариграда, док епархије у Старој Србији и Македонији, које су од 1872. биле у вртлогу националистичких страсти због сукоба бугарофила и србофила које су од 1913. биле у саставу Краљевине Србије, нису од Цариграда добиле канонски отпуст - каже Пилиповић.

Он објашњава да је уједињење Српске православне цркве добро разрађено на четири прелиминарне конференције, одржане од 1918. до 1920. године.

- Прва конференција православних епископа српских помесних цркава одржана је 31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима. Том приликом закључено је да “постоји воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тога црквенога уједињења успостављањем Српске Патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује, да ће и српска црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа”. Друга конференција одржана је од 24. до 28. маја 1919. у Београду и тада је проглашено “духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области, које ће се јединствено дефинисати и уредити својим путем када се цијели Архијерејски сабор Уједињене Српске Цркве као једно аутокефално тијело састане под предсједништвом свога Патријарха”. На Трећој конференцији, одржаној од 3. до 15. децембра 1919. године у Сремским Карловцима, усвојен је Нацрт закона о проглашењу и васпостављању Српске патријаршије, али та конференција није радила као што је било планирано, с обзиром на то да је митрополит Димитрије био болестан. Четврта конференција одржана 9. септембра 1920. године, прогласила се Светим архијерејским сабором Уједињене Српске православне цркве и том приликом, архијереји су одлучили да се проглашење Српске патријаршије обави у Сремским Карловцима. Упоредо са тим активностима, трајали су преговори са Цариградском патријаршијом који су окончани тек када је плаћено 1,5 милион франака накнаде за неисплаћену помоћ - објашњава Пилиповић.

Цариград

Синод Цариградске патријаршије 19. марта 1920. признао је и благословио ваљаност и намјеру уједињења српских цркава у једну, а Српска патријаршија је у јуну 1921. године послала нотификацију о проглашењу Цариградској патријаршији. Свети синод Цариградске патријаршије разматрао је од 10. и 17. фебруара 1922. новонастало стање у Српској православној цркви. Делегација Цариградске патријаршије је допутовала у Београд са Канонским писмом патријарха Мелетија IV, а поред тог писма донијела и Томос о присаједињењу епархија које су раније биле под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

- Синод Српске православне цркве је примио у свечаној дворани Патријаршије у Београду 1. априла 1922. године Томос бр. 1149 од 19. фебруара 1922. године, којим се признаје одвајање од Васељенске патријаршије и присаједињење Српској цркви следећих епархија: скопске, рашко-призренске, велешко-дебарске, пелагонијске, преспанско-охридске, полеанске, једног дијела митрополије воденске, струмичке, дабро-босанске, херцеговачко-захумске, зворничко-тузланске и бањалучко-бихаћке и присаједињење Карловачке, Црногорско-приморске и двије далматинске епархије бококоторско-дубровачке и далматинско-истријске са православном црквом Србије у једну: “Автокефалну Уједињену Српску Православну Цркву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”. Читањем Томоса 2. априла 1922, што је потврђено и краљевим указом, епархије у јужној Старој Србији и Македонији су укључене у Српску православну цркву, као део “српских области”. Свети архијерејски сабор је тада донио одлуку да се скопска, цетињска и сарајевска епархија подигну на степен митрополије, а њихови епископи да носе титулу митрополита - објашњава Пилиповић.

Уједињење српских црквених области у једну јединствену еклисијалну организацију српског народа, закључује он, постало је могуће послије завршетка Првог светског рата и стварања јединствене државе Јужних Словена.

- Кроз уједињење српских црквених области које су живјеле под различитим режимима страних држава кроз неколико вијекова показала се јака национална свијест српског православног народа - закључује Пилиповић.

Савина мисао

Историчар и професор Филозофског факултета у Бањалуци Бошко Бранковић каже да је положај и права српског народа у Османском царству, након пропасти српских средњовјековних држава, Србије 1459. и Босне 1463. године био утолико тежи јер је српски народ био духовно везан за култ Светог Саве.

- Кроз личност Светог Саве који је прије осам вијекова, далеке 1219. године, ударио темеље самосталне Српске православне цркве, код српског народа прожимале су се историја и будућност. Како је Свети Сава за живота подизао српске цркве и манастире, а након његове смрти то наставили каснији српски владари, Савина мисао се ширила гдје год су се Срби ширили, мигрирали и насељавали, што се показало нарочито значајно након пропасти српских средњовјековних држава. Са обновом Пећке патријаршије 1557. године успостављено је духовно јединство српског народа, али многи јелински/грчки богослови у нашем народу познатији као фанариоти били су против српске аутокефалије, али до 1766. године, фанариотима није полазило за руком да угасе Српску цркву, која је била гарант јединства српског народа у времену политичке разједињености и подијељености српског етничког простора између Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике - каже Бранковић.

Епоха нација, 19. вијек и сам почетак 20. вијека, наставља он, стварају услове и доносе повратак обновљене Пећке патријаршије, односно поновно успостављање српске аутокефалне цркве.

- Завршетак Првог свјетског рата донио је ослобођење и уједињење свих српских покрајина, те је тако створена и могућност да се изврши уједињење свих шест бивших обласних цркава у једну самосталну Српску православну цркву. У том моменту, православне цркве у Србији и Црној Гори имале су статус државне религије, док су православне цркве у другим дијеловима заједничке државе биле у другачијем односу државе према њима и њих према држави - објашњава Бранковић.

Континуитет

Према његовим ријечима, савремену Српску православну цркву конституишу Карловачка митрополија, сјеверни дио Пећке патријаршије, који није био лишен сопствене црквене самоуправе послије укидања Пећке патријаршије 1776. године, затим Цетињска митрополија са непрекинутим светосавским континуитетом и митрополија Краљевине Србије, која је аутокефалију од Цариграда, формално добила 1880. године, а која се овјенчала славом послије ослободилачких ратова 1912 - 1918. године.

Професор Православног богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи Дарко Ђого каже да 1918. године још нико није знао шта ће бити будућа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али да је још било елана, силе и сна о Косову и да су Срби жељели народно и црквено јединство.

- Те 1918. се тек започело са обједињавањем црквених тијела која су постала плијеном туђинске власти насилном ликвидацијом Пећке патријаршије чији је једини насљедник остала слободна српска Митрополија зетско-морачка. Данас нам црквени историчари углавном описују процес поновног обједињавања наших простора у црквеном смислу. Међутим, данас, када смо опет раздробљени у неколико државоликих цјелина, најбитније је да научимо понешто о нашим грешкама - оним идентитетским. Иако смо живјели у неколико држава, чак и у неколико црквених цјелина ми смо сањали Косово и сањали дан ослобођења. Само народ који има сврху и циљ може да се назове народом. Жељели смо државно и црквено јединство. И поред регионалних идентитета, оно опште, обједињујуће, племенито, држало нас је на окупу. Да ли је данас тако? - пита Ђого.

Циљ

Дарко Ђого извлачи и упућује на поуку из свега кроз што је српски народ прошао у идентитетском смислу.

- Поука је да ако имамо циљ, доћи ћемо до јединства. Ако имамо јединство (данас бар имамо оно црквено), а немамо циљ, из године у годину наше црквено јединство биће подвргнуто изазовима разједињавања и круњења - закључује Ђого.

 Томос

Радован Пилиповић каже да је добијањем Томоса почетком 1922. године Српска православна црква стекла легално мјесто у православном свијету.

- Признат јој је патријаршијски ранг и достојанство, а њена јурисдикцијска територија подударила се са државном територијом новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Преко чина устоличења патријарха Димитрија у Пећи, које је услиједило 1924. године, Српска православна црква се везала и показала старе историјске традиције из средњовековне епохе црквене и народне слободе - каже Пилиповић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана