Српска православна црква наредне седмице добија новог поглавара: Патријарх носи најтежи крст

Александар Стојановић
Српска православна црква наредне седмице добија новог поглавара: Патријарх носи најтежи крст

Од тренутка када је Свети Сава издејствовао аутокефалност 1219. године до данашњих дана поглавари Српске православне цркве одувијек су били личности које су око себе окупљале и сабирале народ, сваки патријарх је носио бреме свог времена и кроз вијекове су очували јединство Срба пред окупаторима, освајачима и свим искушењима.

Први српски архиепископ и просвјетитељ Свети Сава је био свјестан да јаке државе нема без цркве, јер та њена духовна снага је очувала пламен патриотизма и духовности који је тињао међу Србима чак и кад су изгубили и државу. Данас, та црква је везивно ткиво свих православних вјерника у Србији, Републици Српској и Црној Гори, али и Срба у расијању, јер она окупља, сједињава и подсјећа нас ко смо. Црква је сачувала историју, културу, језик и за Србе је одувијек имала огромну улогу у свим процесима, од ослобођења од турске окупације до посљедњих дешавања током деведесетих година. Тако је питање вјере постало питање идентитета, а цркву је постало немогуће гледати само из духовног угла, јер њена социјална улога је била немјерљива.

Срби су кроз вијекове имали многе владаре који су у различитим временима имали различиту улогу. Свако од њих био је по нечему посебан и различит од оног другог, а ставови струке и народа су се мијењали у зависности од многих фактора. Ипак, по нечему су сви једнаки. Сви они су били свјесни да је црква важан фактор и сваки од њих је с великим поштовањем гледао на личност патријарха.

Наредне седмице Сабор Српске православне цркве изабраће 46. поглавара, односно осмог од успостављања јединства Пећке архиепископије. Ови избори одувијек привлаче пажњу јавности, а због значаја који имају врло често су погодан предмет за стварање многих теорија завјере, које иду од тога да патријарха бира власт до тога да је “све намјештено”. Иако је власт одувијек била укључена у избор, посредно или непосредно, чињеница је да су Срби скоро увијек добили патријарха који је био омиљенији и имао већу подршку народа од сваког политичара, па чак и Тита.

Професор историје на Универзитету у Бањалуци Бошко Бранковић каже да је српски народ одувијек живио у бројним искушењима и да је улога СПЦ у њима била велика. Ипак, позиција патријарха, као и у османским временима, и данас носи велико бреме.

- Рекао бих да се улога српског патријарха у 20. и 21. вијеку не разликује од улоге из ранијег времена. Зашто? Ако само погледамо шта се све дешавало са српским народом, и шта се дешава у поменута два вијека, биће нам јасно да се сваки од седам патријарха, од 1920. године до данас, сусретао са различитим проблемима који су притискали Српску цркву и српски народ - истиче Бранковић.

Опасност од исламизације и унијаћења нагонила је Српску цркву да се из дана у дан бори за очување православља и српског имена код своје пастве. На челу ове одбране српског народа од губљења вјерског и националног идентитета био је српски патријарх.

- И данас видимо да су СПЦ и српски патријарх стуб око којег се окупља српски народ у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, али и шире. Срби патријарха доживљавају на један посебан начин и сам помен његовог имена има одређену историјску тежину која, и у данашње вријеме, представља ослонац и очинску љубав која српском народу даје снаге да истраје у тешким временима - каже Бранковић.

Успостављање комунистичке власти послије Другог свјетског рата вјероватно је један од најтежих периода за СПЦ. Уставом ФНРЈ из 1946. године прокламована је одвојеност цркве од државе, али не и државе од цркве. У послијератном периоду вршени су прогони и убиства свештенства, скрнављени храмови и отимане службе.

- Нови проблеми за српски народ крећу и почетком деведесетих година са распадом СФРЈ и почетком грађанског рата. Српски народ је поново мимо своје воље увучен у сукобе и поново је преживио велика страдања, али је још једном показао да је достојан својих предака. Почетак 21. вијека донио је нове проблеме, а највећи је сигурно питање очувања “срца српског народа” Косова и Метохије. За сада, Српска црква се показала као стуб одбране ове вјековне српске земље - закључује Бранковић.

Свјесно значаја и утицаја СПЦ, Османско царство је укинуло Пећку патријаршију 1766, након чега је као једина епархија Српске цркве наставила да дјелује Зетска епархија, односно данашња Митрополија црногорско-приморска. Иако се данас у јавности од одређених структура тај период настоји представити као период аутокефалности “црногорске цркве”, чињеница је да црногорски митрополити, почевши од светог Петра Цетињског, никада нису жељели да своје биће одвоје од Пећке патријаршије. Од 1752. године до данашњих дана митрополити црногорско-приморски носе и титулу чувара пећкога трона.

Свештеник и уредник радија “Светигора” Никола Пејовић каже да у Црној Гори с поносом истичу да су они једина светосавска епископија која је сачувала континуитет.

- Круна тог памћења и вјековног светосавског опредјељења појавила се у току прошле године кроз величанствене литије које су се догодиле у години када је наша митрополија прослављала 800 година од оснивања. Оне су показале колико је православни народ у Црној Гори и данас као и у прошлости спреман да чува и да брани јединство Српске православне цркве, доживљавајући то као завјет и аманет који су нам оставили наши свети преци и свети митрополити - истиче Пејовић.

Упокојењем архиепископа пећког и патријарха српског Иринеја и митрополита црногорско-приморског и егзарха трона пећког Амфилохија први пут у новијој историји наше цркве пећки трон је у истом тренутку остао упражњен.

- Зато са још више наде, вјере и љубави ишчекујемо избор новог поглавара. Молимо се Богу и Светом Сави да ниспошљу Духа светога на наш Свети Сабор да тако просвијетљени и надахнути личношћу Светог Саве и светих српских патријараха изаберу достојног насљедника на светосавском трону који ће са истом ревношћу и мудрошћу водити брод наше цркве чувајући њено јединство у вјери, љубави и предању - закључује Пејовић.

Тежина крста првојерарха је у томе да очува јединство српског народа и цркве, што је изазов у сваком времену. Зато се око избора патријарха увијек посебно подигне пажња јавности, како оне црквене, тако и оних који су изван ње. Због значаја личности патријарха увијек је постојала жеља власти да на то мјесто дође неко ко јој одговара. Уредник листа “Саборник” Никола Станковић сматра да ни уочи избора 18. фебруара ситуација није много другачија.

- У избор неколицине наших патријараха из прошлог века је држава имала директан утицај, само је питање колики је тај утицај и како се одражавао. Управо због тога је делимично промењен начин избора патријарха. Не да би се укинула свака могућност уплитања државе, јер то готово да није изводљиво, него да би се донекле умањила могућност да власт има последњу реч. Мислим да је важно имати свест да власти могу утицати на избор патријарха, али да је готово сва одговорност на епископима који могу дозволити власти да се уплиће или јој то исто не дозволити, чувајући самосталност одлучивања и личну одговорност пред Богом и народом. Искрено се надам, а верујем да то очекује сав наш народ, да ће епископи успети да се одупру државном октоподу који их вреба са свих страна, као и да ће Духом светим бити изабран онај кандидат који је најдостојнији те службе - истиче Станковић.

Изазован период

Никола Станковић сматра да новог патријарха чека веома изазован период у цркви и народу, јер нецрквене структуре појачавају свој утицај у цркви, а медијски написи и поруке појединаца из цркве збунили су народ.

- Много је подела и јако је важно да нови патријарх има снаге и капацитета да нас сједини, да одређене несугласице доведе до измирења, као и да добро уме да се носи са питањима односа цркве и државе. Ако патријарх буде себе постављао на неку од страна већ разједињенога народа, то ће довести до још већих подела или ако буде био превише близак власти, то ће опет довести до смањења значаја и улоге цркве у друштву, колико год то парадоксално изгледало - закључује Станковић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана