Срби (ни)су најстарији народ

И поново су, као и у ратним деведесетим годинама, њихови аутори квазинаучници и опскурни “историчари” овога пута окупљени у удружењу “Милош С. Милојевић” које носи име по признатом учеснику српско-турских ратова из друге половине 19. вијека и каснијем публицисти чије су ненаучне интерпретације наше националне историје без упоришта у било каквим изворима осудили још његови савременици. 

Поменуто удружење са сједиштем у Црној Бари код Богатића, родном мјесту Милоша С. Милојевића, већ неколико година активно шири Милојевићево псеудоисторијско “учење” које је у вријеме свог настанка наишло на осуду и подсмијех научних кругова и стручне јавности.

На срећу, више од 140 угледних историчара и научних радника нашег времена, међу којима су и саговорници “Глас плуса”, недавно су упутили јавни апел којим су се супротставили ширењу овог опасног псеудоисторијског учења.

Управник Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић каже да су завичајна удружења користан вид удруживања грађана уколико доприносе афирмацији културног насљеђа и ширењу видика на пољу завичајне прошлости.

- Међутим, у случају удружења “Милош С. Милојевић” из Црне Баре сусрећу се трауматичне замене теза, једна личност и њен опус се ваде из контекста целокупног развоја српске историографије и постављају у раван независне стварности под флоскулом “забрањена историја”. Овде није реч само о псеудоисторији као маниру приступа националној прошлости који је препознат и критикован протеклих деценија. Овде веома неталентовани дилетанти дају себи за право да сеју фантастичне теорије које су ишле из пера Милоша С. Милојевића, а које су још крајем 19. века означене као најдрастичније шарлатанство - каже Пилиповић.

На питање чиме су они мотивисани да у јавност пласирају тезе које стручна јавност оцјењује као опасно играње са српском историјом, овај доктор историјских наука каже да “параисториографија која жели да се супротстави академском дискурсу има све одлике секташког менталитета који помрачује рационалне капацитете целокупног друштва”.

- Стручна јавност је реаговала са још неугашеном надом да је историографија која се изучава на универзитетима једина у стању да васпитава нацију и даје јој проверене патриотске садржаје - каже Пилиповић.

Према његовим ријечима, озбиљна опасност лежи у томе што располућено друштво шибано најнижим естетичким укусима и обрасцима, у којем доминантан простор заузимају садржаји попут “Фарми” и “Задруга”, представља не само погодно тло за овакве садржаје него их дочекује са добродошлицом.

- Пасивност школованих историчара такође доприноси бујању савременог шарлатанства и бизарне ненаучности. Пропагатори овакве псеудонауке су углавном испали из старог шињела превазиђене комунистичке идеологије која је добрим делом помрачила српски национални идентитет. Сада се појављују трагаоци за Србима са Сиријуса, са Марса, из Кине и Индије, значи управо они који никада нису живели предањски светосавски идентитет, него су га открили у кризи деведесетих година и уместо да га обнове, пали су у крајност самозаљубљености и аутоглорификације - каже Пилиповић.

Он сматра да за дијалог са пропагаторима псеудоисторије није потребна историјска фактографија, него добро познавање рада и дјеловања вјерских секти.

- Пропагирање опскурних учења износи у први план лажну елиту, људе који се ките лажним титулама “проф. др”, “академик”, “историчар” и наступају са позиција да су постојећа научна достигнућа део “завере против српства”. Јавност се обмањује, а савремена српска нација пада у замку релативизације, јер плурализам који допушта да лаж буде једнака истини потире историјски идентитет српског хришћанства и његов немерљиви допринос на пољу културе, науке и целокупног стваралаштва - оцјењује Пилиповић.

Он на крају закључује да се позивањем на име Милоша С. Милојевића, ратника и националног радника из 19. вијека, врши класична злоупотреба једне личности чија су писана дјела у српској науци оцијењена као фалсификати и претјеривања.

Угледни историчар из Београда и аутор књиге “Митови српске историје” Дејан Ристић каже да је дјеловање Милоша С. Милојевића (1840 - 1897) на патриотском плану током српско-турских ратова вриједно поштовања и захвалности.

- Али осим тог родољубивог деловања у рату, Милош С. Милојевић се неуспешно и веома штетно опробао у области бављења научном историографијом где је показао невероватну спремност да фалсификује, додаје нешто чега нема и избацује оно што је садржано у историјским изворима, мистификује и измишља историјске изворе о томе да, примерице, ми Срби потичемо из Индије, да су древни кинески цареви и египатски фараони ратовали против Срба, да су постојали српски патријарси у првим вековима наше ере, да су неки од позноримских и рановизантијских царева (попут Лицинија или Јустинијана И Великог) били Срби, да су српску цркву основали апостоли, а не свети Сава 1219. године и бројне друге - прецизира Ристић.

Он додаје да Милојевић није презао ни од тога да фалсификује житија светих па је тако беспризорно додавао непостојеће дијелове у житије свете Петке и измишљао светитеље који никада нису ни постојали, због чега је већ за живота од стране наших најистакнутијих историчара, теолога и стручњака из области друштвено-хуманистичких наука с правом означен као шарлатан.

- Наша научна критичка историографија до данас је задржала тада утврђен став и означила Милојевића највећим фалсификатором српске прошлости. Истовремено, уместо да акцентују несумњиве заслуге Милоша С. Милојевића на патриотском плану, поједини чланови и симпатизери истоименог удружења грађана отпочели су недавно некакав свој мали крсташки рат против српских историчара које таргетирају као аутошовинисте, издајнике, стране плаћенике, припаднике само њима познате “бечко-берлинско-ватиканске” школе историографије, а не презају ни од јавних увреда и отворених претњи насиљем - каже Ристић подсјећајући да је на недавном Сајму књига у Београду доживио непријатност, јер су представници тог удружења покушали и физички да се обрачунају с њим.

Упркос томе што је та појава друштвено безначајна, Ристић истиче да је изазвала једнодушну осуду не само стручне већ и најшире јавности која јасно распознаје да се против научних чињеница не ратује и да се научницима не пријети батинањем и смрћу.

- Та периферна појава у нашем друштву, каквих је било и раније, осуђена је на неуспех будући да своје ставове заснива на аргументу силе, а не на сили аргумената. Али чини ми се да је у том удружењу мали број грађана који истински верују у бесмислице које је заговарао Милојевић, већ се ту ради о малобројним појединцима жељним макар и најмање пажње у јавности коју услед чињенице да не располажу основним знањима и вештинама за бављење научном историографијом ни на какав други начин не би могли стећи - оцјењује Ристић.

Ипак, он истиче да је у друштву у којем су знање и вјештине безмало потпуно обесмишљени и у којем се”учи” махом посредством друштвених мрежа и “Јутјуб” канала све могуће.

- Убеђен сам да српски народ, баш као и у неколико наврата у прошлости, ни овога пута неће насести на “теорије” о томе да смо најстарији народ у историји, да сви потичу од нас и много тога другог чињенично потпуно неутемељеног што нам се скоро па свакодневно пласира од стране тих самопрокламованих “стручњака” који не презају ни од тога да отворено нападају и саму Српску православну цркву - каже Ристић.

Он истиче да су Срби стари европски, достојанствен и племенит народ са многовјековном, славном и у неким периодима истински величанственом, а у другим неописиво трагичном прошлошћу, а не народ који измишља, домаштава или прекраја своју прошлост јер за тим нема апсолутно никакве потребе.

- Они појединци који скоро две стотине година неуспешно покушавају да нам натуре своје “теорије” ни овога пута у томе неће успети. Наметљивост и склоност насиљу је својство вулгарних особа и због тога је нужно супротстављане овој штетној друштвеној појави - поручује Ристић. 

Наглашава да се то најбоље ради обогаћивањем сопственог познавања националне и опште историје, јачањем критичке свијести и неприхватањем, како наш народ лијепо каже, “здраво за готово” свега онога што нам из виртуелне реалности упорно презентују као “научну” или “историјску” истину.

Међу потписницима апела против штетног дјеловања удружења “Милош С. Милојевић” је и директор Архива Републике Српске Бојан Стојнић који каже да је српска научна историографија неодвојива од систематских архивских истраживања.

- Српску историјску науку су стварали научници, велики познаваоци писаних извора - архивске грађе. Пропагирање личности из друге половине 19. вијека која је пала на унутрашњој и спољашњој критици сасвим је депласирано и анахроно - оцјењује Стојнић.

Он каже да је сама нарација псеудоисторичара из удружења “Милош С. Милојевић” бесмислена, неповезана и прошарана вулгарним интерпретацијама.

- Они ниподаштавају постојеће историјско знање, а митоманију подводе под новооткривене чињенице које нуде спас. Борба против псеудоисторичара мора да буде транспарентна, заснована на популаризацији врхунских научних достигнућа, насталих на основу историјских извора првог реда - архивске грађе. Озбиљна дјела и озбиљан приступ надјачаће свако митотворство или рехабилитацију митотворства 19. вијека - поручује Стојнић.

Додаје да сви који желе да се баве озбиљно историјском науком треба да посјете архиве и у њима обаве научна истраживања, јер су архиви ненаписане књиге о прошлости.

- Улога и значај архива у нашем друштву су вјечни. Зато се морамо дјелотворније односити према архивима као националним институцијама, јер управо на основу архивске грађе настају врхунска научна дјела из области историографије - закључује Стојнић.

Сматра да ће жанр научне фантастике увијек остати популаран, али да мора бити направљена разлика између озбиљног научног штива, научнопопуларног и езотерије која се нуди у псеудонаучној фолији.

- Народ који је склон упрошћавању сопствене историјске слике, што је посљедица медијског мрака, незнања и површности, веома лако усваја ово посљедње - каже Стојнић.
 

Најпознатији митови

Историчар Дејан Ристић у књизи “Митови српске историје” доноси научне одговоре о неким од најпознатијих српских митова.

Питања на која одговара, између осталог, су да ли су звона Нотр Дама одјекивала због побједе Срба на Косову пољу; да ли је Стефан Немања јео златном виљушком; гдје су главе кнеза Лазара и Карађорђа; да ли је Марко Краљевић јунак или турски вазал; да ли је Вук Бранковић издајник; да ли је Гаврило Принцип написао чувене стихове о “бечким сјенама”, као и зашто на Титовом гробу нема петокраке.

Точак који се окреће

Професор на Катедри за историју бањалучког Филозофског факултета Бошко Бранковић каже да је српска историографија раскрстила са псеудоисторијом и да ће и ови нови покушаји наићи на отпор. Он оцјењује да псеудоисторијске теорије код нас наилазе на плодно тло зато што Срби воле митове.

- У овој ери кризе друштвених и моралних вриједности изазваној ријалитијима природно је да разни митови наилазе на плодно тло. Али најбитније је да историја не смије да буде алат за дневнополитичке обрачуне, јер се тиме оживљава и одржава живом псеудоисторија. Историја је точак који се окреће и ако нисмо добро научили прошлост, правићемо грешке у будућности, а свака грешка у будућности нас више кошта ако се понавља из прошлости. Нажалост, код Срба се веома често понавља - каже Бранковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.