Снажне поруке Марка Миљанова, настале прије више од једног вијека, значајне и данас: Писао да би инспирисао људе да чине добро

Миланка Митрић
Снажне поруке Марка Миљанова, настале прије више од једног вијека, значајне и данас: Писао да би инспирисао људе да чине добро

Доброчинство је наш бесплатни учитељ, који нас у сваки трен ока помаже и на добро зове. Ово није учитељ ка они те уче у школе, овога учитеља собом у свој разум носиш, који ти у пустињу помоћ може, само се сјети њега, записао је ово прије више од једног вијека Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, у предговору дјела “Примјери чојства и јунаштва”.

Ово дјело објављено је далеке 1901. године, а ове године, осим 120. рођендана књиге, 2. фебруара биће навршено и 120 година од смрти овог црногорског војводе Марка Миљанова, који је, с мало дјела, а много истицања у различитим сферама, и данас остао запамћен због рада посвећеног слободи, друштву, политици, а напосљетку и писаној ријечи.

Његово најпознатије дјело је управо поменуто “Примјери чојства и јунаштва”, а о враћању његових ријечи у овај вијек свједочи и повратак дјела у новом руху. Наиме, издавачка кућа “Имприматур” из Бањалуке, крајем прошле године, Миљанову и његовим записима о јунаштву и чојству удахнула је нови живот, објавивши их као једно од својих издања.

Издавач Борис Максимовић, у разговору за “Глас Српске”, осврнуо се на значај овог, увелико заборављеног човјека, те на разлоге због којих је одлучио да објави поменуту књигу.

- Из неког мени непознатог разлога, лик и дјело Марка Миљанова су скоро па заборављени, иако је ријеч о појави која је и дан-данас актуелна и модерна. Скоро сам тек сазнао да је чак и у Црној Гори избачен из обавезне лектире за основну школу. Универзалност и значај његових порука су превелики да би били игнорисани, а његов живот и досљедност с којом је потврђивао своје ријечи су фасцинантни и обавезују и нас данас да размишљамо о тим порукама. Човјек не може понекад да се не запита како би овај задњи рат изгледао да смо имали мало више свијести о брањењу других од себе, а не само себе од других. Ми смо једноставно жељели да ово бескрајно драгоцјено дјело реактуелизујемо, бар у оквиру наших скромних могућности, јер ако то не урадимо ми који знамо колико је оно величанствено, ту су неки други који ће то урадити у неком сасвим другом кључу. Примјера ради, када је 15. марта 2019. године у Крајстчерчу на Новом Зеланду Брентон Тарант упао у џамију и убио 51 особу, а ранио њих 40, на једној од његових пушака било је, између осталих, исписано и име Марка Миљанова Поповића. То је погрешно на толико много нивоа да се не може уопште објаснити. Он чак није морао ни читати Марка Миљанова да би схватио колико је то погрешно, довољно би било само да је знао ону његову максиму о чојству и јунаштва те да је чојство, као чување другога од себе, ставио прије јунаштва, али многи историји приступају као шведском столу и узимају само оно што им одговара - објаснио је Максимовић за “Глас Српске” и додао да је то нешто против чега је заиста тешко борити се, али оно што можемо да урадимо је да водимо бригу о сопственом културном насљеђу, не би ли остало неупрљано за генерације које ће живјети послије нас.

Како је појаснио, Миљанов је био неко коме је је баш до тога било стало те је једна од најсвјетлијих тачака цјелокупне културе, не само српске.

- Свако коме је стало до истине, части, досљедности и несаломивих моралних принципа, без обзира на личне жртве, има пуно право да га сматра својим. Због тога је он неотуђиво благо и европске и свјетске културе. Миљенко Јерговић и Јована Маровић су у својим пропратним текстовима на диван начин објаснили због чега је Марко Миљанов битан данас и увијек свима који држе до претходно наведеног и ја бих свима скренуо пажњу на те текстове. Они су ту да помогну да се сјећање на Марка Миљанова не укаља - додаје он.

Максимовић наглашава да је величину Марка Миљанова тешко објаснити те да је он био човјек који се у кључним и критичним временима за ослобођење Црне Горе истицао као војсковођа и ратник.

- Једно вријеме му је и глава била уцијењена, али он није био само то. Истакао се и као друштвено-политички радник, судија, чак и градоначелник, али он није био политичар у души, није био неко ко је спреман на компромисе када су основне вриједности у питању или када то иде против његових увјерења. Након сукоба с књазом Николом напустио је Државни савјет и вратио се у родни Медун. Тек се у 50. години описменио, након чега нам је оставио “Примјере чојства и јунаштва” и “Живот и обичаје Арбанаса” - каже Максимовић и додаје да Миљанов, у ствари, себе уопште није видио као књижевника, иако су о његовом стилу Јован Скерлић и Симо Матавуљ имали високо мишљење.

Напајао се, како објашњава Максимовић, епском поезијом, кад је ријеч о различитим порукама које она у себи носи, и схватао је поруке храбрости, али и поруке попут оних Страхињића Бана, Јанковић Стојана и Марка Краљевића, а које су се дотицале различитих спознаја о себи и другима.

- Величина Марка Миљанова можда се крије у томе да је био у стању да без расипања ријечи и на мало простора пренесе огромно историјско искуство. Поред тога, радио је то стилски толико упечатљиво да је његове реченице напросто тешко игнорисати. И још једна ствар, али можда и најбитнија, он је неко ко је писао да би инспирисао људе да чине добро. Увијек се трудио да код својих саплеменика развије разумијевање за другог и другачијег. Он није био ни идеолошки ни национално ригидан, био је, у пуном смислу те ријечи, племенит човјек, ходајућа етичка тврђава, неко коме није измицала комплексност међуљудских веза - закључује Максимовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана