Сјећање на доктора Бранка Деспота: Испраћао возове - чекао влакове

За “Глас Српске” пише Слободан Пешевић
Сјећање на доктора Бранка Деспота: Испраћао возове - чекао влакове

Написати један текст о мом дружењу са недавно преминулим др Бранком Деспотом и рећи “све” битно из тог периода - тешка је работа. Покушаћу и кренути редом.

Упознали смо се крајем осамдесетих у парку “Младен Стојановић”. У празној башти кафића прилази ми стасити брка испод којих се сјаје прекрасни бијели зуби. Пита: “Је ли слободно?” На потврдан одговор сједа и представља се. Уз осмијех додаје. “Знамо се из града.” Довео је своје пилиће у тениску школу - ћерку Тамару и сина Марка - па ко вели “да убије вријеме”. Е, тако је - показаће се - Бранко успостављао контакте са људима и по томе је био ненадмашан. И ту је рођено једно дуго, дуго и искрено пријатељство којих је мој нови познаник имао на претек. Једноставно био је такав, на радном мјесту Клинике за пластичну хирургију, гдје је био шеф, али и са нама обичним “смртницима”. Ширио је око себе невјероватну енергију, емпатију и међусобно уважавање. По занимању имао је др Деспот широку лепезу ближих - био је човјек који је окупљао и уживао у том богатству. Ријечју, волио је људе.

Стицајем несретних, ратних, околности Бранко Деспот је почетком деведесетих остао сам. Супруга и дјеца су се вратили у Загреб, а он остао у Бањалуци. Наилази период када смо били као једна породица. Силно је бринуо, због рата, породице у Загребу, мајке и сестриних у Босанском Петровцу. И онда се, по мом сазнању, први пут разболио. Озбиљно. Била су му нападнута плућа, па се 1994. склонио код брижне мајке Душанке. У Петровцу је био неколико мјесеци, гдје га је његовала њежна мајчинска рука, и онда се вратио у Бањалуку, на посао, на лијечење рањеника, обољелих.

Рат је стао, а ми наставили даље са својим дружењем. И нисам био једини. Имао их је Бранко прегршт, јер је био - једноставно - омиљен и прихваћен у сваком друштву. Имао је он специфичну конекцију са свима. Посебно је волио дјецу, знану и незнану. Пред крај професионалне каријере, гдје је достигао највише научно звање. носталгија за завичајем га је “натјерала” да уложи силну енергију: написао је сјајну монографију посвећену јубилеју, 50. годишњици Гимназије у Босанском Петровцу, чији је био ђак. Одржао је промоцију у Бањалуци, али не и тамо гдје је силно желио - онемогућиле су га тамошње локалне власти. Само зато што је у богато илустрованој монографији поменуо нека имена која се нису “допала” властодршцима у Петровцу. Њима на душу.

Имао је Бранко више обољења. Надао се да ће му нови начин живота помоћи када оде у пензију: изградио је у Босанском Петровцу кућу за одмор уз воћњак - на који је био поносан. Све је то подигао уз мало пара, али обилну помоћ комшија и пријатеља. Био је уз мајку Душанку и уживао у свакој “радној побједи”. Одлазио је у Загреб, а и Деспоти њему у Петровац. Посебно се поносио ћерком Тамаром, коју је шира јавност упознала у популарном ТВ серијалу “Плес са звијездама”. Тамара му је подарила њему најдраже - унуку Ању.

Недавно сам од Бранка добио једну занимљиву поруку путем вибера. Он сам на слици испред жељезничке станице Мартин Брод, на чувеној “Унској прузи”: “Нити возови долазе, нити влакови одлазе. А ја још увијек чекам.”

Боже мој, које ли симболике за један живот који је био дуг свега 66 година.

Нема ни влакова, ни возова, а мој друг - путује! Сретно, путниче.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана