Сјећања припадника Студентске бригаде на дане проведене на бихаћком ратишту: Десетка за храброст

Милијана Латиновић
Сјећања припадника Студентске бригаде на дане проведене на бихаћком ратишту: Десетка за храброст

Новембар 1994. године, сијевају меци, гранате засипају земљу са свих страна, они уче. Гледају у своје индексе и маштају како ће што прије положити испите и уписати десетке, не слутећи да ће књиге замијенити пушке, а ратна линија и ровови читаонице и амфитеатре. Наоружани младалачком храброшћу, кренули су у борбу на живот и смрт, од које је зависила будућност српског народа. Пут их је одвео на мјесто гдје је било најтеже, на бихаћко ратиште.

По наређењу војних и државних старјешина 4. новембра 1994. златна резерва Републике, академска младост са бањалучког Универзитета, њих 2.104, кренула је у сусрет смрти. Међу њима био је и тада студент, а данас професор на бањалучком Електротехничком факултету (ЕТФ) Дражен Брђанин. Студије је започео 1991, у јулу наредне године упућен је на одслужење војног рока у ратним условима. Наставио је студије 1993. као студент прве године, а до октобра идуће успио је да оствари услов и упише трећу.

- Моја радост била је огромна, али краткотрајна. Већ 3. новембра добио сам, као и већина мојих колега, позив за мобилизацију у Студентској бригади. Као и сви, осјећао сам се веома тужно и забринуто, а главно питање било је: “Зашто?” Зашто бригада у којој ће бити само студенти, понеки асистент и професор? Након првих неколико дана број питања се само увећавао. Шта ако стварно будемо употријебљени као борбена јединица? Нити смо били опремљени ни обучени. Зар није могло другачије - питао се Брђанин, баш као и његове колеге које су махом биле студенти прве године.

Тешко је било све издржати и преживјети, али народ каже: “Жив човјек све издржи”.

- Ако бих морао да издвојим најтежи тренутак, то је било оног дана кад нам је на рукама издахнуо мој “класић” Лоја док смо га рањеног на носилима носили по грабешкој висоравни до санитета, а помоћи му више није било. Нажалост, није једини, јер демобилизацију нису дочекала још осморица колега и сабораца - казује Брђанин.

То што су били млади и пуни живота било им је олакшавајућа околност, ако такве у рату уопште постоје.

- Било је и интересантних момената. Сјећам се кад смо у школи у Рипчу у библиотеци нашли књигу “Стаљинградска битка”, а у њој слика руских везиста са истим радио-уређајем који смо ми користили 50 година касније. Сјећам се и сада покојног професора Милорада Живановића који је стално покушавао да свима подигне морал својим војним скраћеницама. Вратио се једном из команде бригаде и виче: “Нека ОЦ нахрани ОБ” - Нека оперативни центар нахрани органа безбједности. Професор је био орган безбједности у Првом батаљону, а ово је изговорио кад се вратио из команде бригаде, гдје је у оперативном центру видио неко печење на столу - присјетио се Брђанин.

С обзиром на то да нису имали ни телефонску централу коју формацијски треба да има пјешадијски батаљон, а како је он био задужен за везу, снашли су се и искористили стечено знање.

- Током неколико лакших дана, које смо провели у Притоци, нас тројица успјели смо да направимо импровизовану телефонску централу од прекидача са индикаторима за купатило, неколико диода из полупаних телевизора избачених на улице и кућног звона типа “канаринац”. Све је то било спаковано у сандук од муниције 7,62, па смо је и звали ПТЦ 7,62. Иако импровизована, одлично је послужила до демобилизације. Кад смо се вратили на студије, испричам то све професору електронике Илишковићу, а он каже: “Могло је то и другачије”, а ми то тамо направили без лемилице, жарили шипку од пушке у бубњари - са осмијехом додаје Брђанин који је по завршетку рата завршио студије, магистрирао, докторирао и данас је ванредни професор на ЕТФ-у.

Ако бих сада морао да одговорим на питања која смо онда постављали, додаје, сигурно је да је могло другачије.

- Свим колегама и саборцима желим добро здравље и дуг живот, а младим колегама, садашњим и будућим студентима желим безбрижно студирање - поручио је Брђанин.

Да рата више не буде и да ниједна генерација студената више не обује оловну војничку чизму, жеља је и професора Пољопривредног факултета Синише Митрића кога је вијест о формирању Студентске бригаде затекла на часу о исхрани животиња.

- Устали смо са предавања и упутили се на зборно мјесто. Били смо и те­ како одговорни према задацима који су пред нас постављани. Красила нас је борбена готовост, а дане на линији обиљежила су и пријатељства за цијели живот - прича Митрић.

Ведар дух и младост били су најјачи савезници бригаде младости.

- Мој батаљон је имао срећу да погинулих није било, један колега је рањен. С обзиром на положај на којем смо били, добро смо прошли. Најтеже је било када стигне вијест да је неко погинуо. И сада се тешко присјећати тих тренутака, само да је памети да се више никада ништа слично не догоди - казао је Митрић.

У тренуцима када ваздух мирише на барут и смрт, везујеш се за људе који са тобом дијеле исту муку и желиш само живу главу да сачуваш.

- А било је заиста тешких момената. Једно вријеме храну су нам дијелили само ноћу, из страха од непријатељских снајпера. Наше наоружање и опрема били су скромни, сналазили смо се са оним што смо имали - казао је Митрић додавши да су, упркос свему, успјешно обавили задатак и ниједног тренутка, тамо гдје су били, линија није попустила.

Командант Студентске бригаде пуковник Борислав Којић присјетио се како их је једне децембарске вечери, док су бранили линију на Грабежу, посјетио генерал Ратко Младић.

- Дошао је међу борце и упитао: “Хоћемо ли, борци?” Углас су казали: “Хоћемо!” То су муслимани осјетили, засули нас гранатама и тик поред мене рањен је генерал Младић. Гелер му је окрзнуо и врат. Отишао је за Бањалуку, а нико срећнији од мене није био када сам видио да је жив и да су му ране саниране - прича Којић нагласивши да је Студентска бригада извршила свој борбени задатак, сви до једног били су момци за десетку, међу њима није било дезертера ни слабића.

Били су снага која је мушки одрадила свој дио посла.

- На нама је задатак да никада више не буде рата нити да се ангажује Студентска бригада. То је задња, златна резерва - поручио је Којић.

Монографија

Пут Студентске бригаде од формирања, одласка на бихаћко ратиште до демобилизације у јануару 1995. године међу корице сабрао је професор на Филозофском факултету у Бањалуци Горан Латиновић. Признаје да је ријетко који догађај у историји Српске изазвао толику пажњу и опречна мишљења, а истовремено тако мало истражен и научно обрађен као што је мобилизација студената, професора и асистената бањалучког Универзитета. Без Стевана Марића, заставника прве класе у пензији који му је уступио сачувану архивску грађу бригаде, истраживање би било немогуће.

- Бригада је упућена на бихаћко ратиште, гдје је учествовала у противофанзиви ВРС против такозване Армије РБиХ. Енергично запосједање положаја било је посебан квалитет бригаде која је успјела да помјери линију фронта напријед и дође на улаз у Бихаћ. Усљед притиска западних сила на том ратишту споразумно је прекинута ватра и одустало се од ослобађања Бихаћа - каже Латиновић. Формирање посебне Студентске бригаде ВРС је јединствен догађај у историји, извршили су свој историјски задатак, те се с правом може рећи да представља једну од најтрагичнијих, али и најчаснијих страница у историји Универзитета у Бањалуци.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана