Саво Ристић , за “Глас Српске”: Гастарбајтери ударили темеље модерне Аустрије

Поручио је то у разговору за "Глас Српске" Саво Ристић који је и иницијатор идеје за градњу споменика у главном граду Аустрије Бечу.

Ристић је и сам син гастарбајтера који је у Беч дошао 1998. године и тамо остао до данас.

- Моји родитељи, који су иначе поријеклом из Добоја у Републици Српској, били су гастарбајтери седамдесетих година прошлог вијека, али су се вратили за тадашњу Југославију, а данашњу Хрватску, тако да је читав мој живот повезан с том темом - испричао је Ристић.

Нагласио је да је иницијативу за градњу споменика покренуо управо из разлога што не жели да аустријска историја заборави да су гастарбајтери помогли изградњу те земље.

- Без гастарбајтера Аустрија не би постигла никако економски развој - навео је Ристић и додао да је његова иницијатива подржана не само од људи са овог дијела Балкана који живе у Бечу већ и од Аустријанаца који сматрају да је та идеја јако важна за аустријско друштво.

Нагласио је да су људи из бивше Југославије и Турске на аустријском тржишту ранијих година преузели све теже послове, па су се Аустријанци преусмјерили на лакше послове, односно у бирое, те да буду шефови.

- Хоћу да аустријска дјеца у школама о том времену уче и да схвате да су гастарбајтери јако важан дио аустријског друштва. Ти су људи заслужили да им се официјелно захвали за њихов труд и да добију признање и достојанство. Нажалост, није се то раније десило - испричао је Ристић.

Иницијативу да гастарбајтери добију споменик покренуо је 2019. године, али је пандемија вируса корона у међувремену успорила реализацију тог пројекта.

- Ове године су битни догађаји да коначно тај пројекат буде и реализован. Очекујем да већ идућег мјесеца сви кораци буду договорени. Једна комисија биће задужена да распише такмичења за умјетнике, који ће моћи да предају своје пројекте. Очекујем да буде договорен и датум откривања споменика - навео је Ристић.

Град Беч је спреман да финансира добар дио поменуте иницијативе, а остатак новца за те сврхе издвојиће разне државне организације, као што су раднички синдикат и Економска комора града Беча.

- Укупан износ, колико ће све коштати, још није прецизиран, јер тек слиједи такмичење за умјетнике који ће достављати пројекте - казао је он.

Када је ријеч о изгледу будућег споменика, жеља Ристића је да млади умјетници, а најбоље би било дјеца гастарбајтера, добију могућност да направе заједно један споменик за њихове пријатеље и родбину.

- Споменик ће бити модеран и апстрактан. Не желимо статуу тужног човјека са кофером. Споменик ће бити у једном новом парку у Бечу. Ту ћемо можда успјети да направимо и чесму па да се људи могу одморити и напити свјеже воде. Било би битно да споменик буде висок те да се издалека види. Тај споменик је једна врста историјског сидра. И кад та генерација гастарбајтера не буде више живјела, стајаће споменик и сјећати на људе и њихов тежак живот далеко од њихових породица - испричао нам је Ристић.

С обзиром на то да је Беч град са скоро два милиона становника, гастарбајтери су распрострањени у скоро свим његовим дијеловима.

- Живе у приватним кућама које су градили, али и у сопственим и државним становима. Много дјеце гастарбајтера је овдје и студирало па раде у градским предузећима, на радију, телевизији, у новинским кућама, али и као просвјетни радници, медицинске сестре, те доктори. Наравно, још је већина у занимањима као што је грађевина, јер обично је лакше ако су ти фамилија и пријатељи на грађевини, онда и дјеца прате пут родитеља - нагласио је Ристић.

Наглашава да, иако је Аустрија модерна држава, у образовању се дјеца дијеле већ са десет година.

- Ако дијете већ тада не добије мјесту у гимназији, онда је послије јако тешко неку бољу школу завршити. Гастарбајтери прво нису могли ништа да наслиједе као Аустријанци. Све су сами са својих десет прстију зарадили. Значи, нису никакву помоћ могли да добију, како финансијску тако ни од баба и и дједова који би помогли у чувању дјеце - навео је Ристић.

Објаснио нам је и разлику у животу гастарбајтера и Аустријанаца.

- Гастарбајтери су комуникативнији и више фамилијарни. Не планирају сваки дан по десет термина. Нађе се увијек мало времена за пријатеље и да одморе душу. Аустријанци су, међутим, научили да све планирају и тако им фали доста спонтана реакција. Нажалост, имају мало дјеце и пуно их живи усамљено. Сви су они чули за наше ћевапе и ови аустријски нису ни приближни оним нашим - испричао је Ристић и додао да се наши људи добро сналазе у Бечу те да их има много па је тако у трговинама и на улици лако срести некога са простора бивше Југославије.

Гастарбајтери, наглашава Ристић, развијају сопствене перспективе, које кроз разноврсна дјела и достигнућа постају важан дио аустријског становништва.

- То су доприноси велике, трајне вриједносне подршке не само инфраструктуре већ и аустријског друштва - закључио је Ристић.

Ко је Саво Ристић?

Саво Ристић ради као директор једног центра за старије особе, а у слободно вријеме бави се културом.

- Основао сам једно удружење гдје редовно организујемо концерте и изложбе слика. Још као дијете желио сам да живим у великом граду. Беч ме је увијек интересовао. Пошто сам имао брата и снаху у том великом аустријском граду, било ми је лакше да се преселим и уз њихову помоћ годину дана да опстанем у Бечу - рекао је Ристић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.