Саша Рисојевић, психолог за Глас Плус: Одбијте ствари које не желите без страха од реакције околине

Александра Маџар
Саша Рисојевић, психолог за Глас Плус: Одбијте ствари које не желите без страха од реакције околине
Саша Рисојевић, психолог за Глас Плус: Одбијте ствари које не желите без страха од реакције околине

Када год се говори о личној аутономији, као асоцијација ми се јави пјесма Ђорђа Балашевића “Никад као Бане”, у којој се, између осталог, говори о тежњама да се остане свој, аутентичан и живи живот по свом систему вриједности. Аутономија, поједностављено речено, особина је и способност да пристанемо на ствари које желимо и одбијемо оне које не желимо, без пратећег осјећања гриже савјести или страха од реакције околине.

Овим ријечима почео је причу у овом броју “Гласовог” додатка психолог Саша Рисојевић. Надовезујући се на увод текста, Саша је додао да често људска аутентичност и аутономија бивају подвргнуте отвореним и/или скривеним неодобравањем.

Још као дјеца изложени смо различитим очекивањима родитеља и заједнице, различитим критикама и негативним порукама, из којих градимо свој поглед на себе као недовољно добре и идеју какви би “требало” да будемо. Ријетко нас се пита какви то “желимо” бити, а уколико одрастамо у неподстицајној околини, деси се да то и не сазнамо  - објашњава Саша.

Даљи наставак оваквог сценарија, додаје он, јесте да дијете израста у особу која нема одговоре на питање: Ко сам ја заправо?; Шта желим или волим, а шта не?; Које су моје вриједности и права?

- Умјесто трагања за одговором на ова питања, ове особе свој напор усмјеравају на стратегије за постизање онога шта би “требало” да буду (добри, мирни, послушни, угађати другима, радити много и трудити се, те бити савршени...) јер је то представљено као мјерило вриједности човјека. Овакав живот ће један период функционисати, али ће врло вјероватно почети да се јавља емоционална патња кроз различите непријатне идеје бесмисла, осјећаја незаинтересованости, негативног погледа на будућност и себе као особу, а врло често и осуђивање самог себе јер нисмо довољно јаки да се изборимо за себе - прича Рисојевић.

Битно је, како каже, нагласити да су те стратегије некада биле паметно рјешење које смо смислили као дјеца јер су нам омогућили прихватање оних од чије смо пажње зависили.

- Али, данас када смо одрасли и развијамо капацитете за самосталност можемо те стратегије одбацити и  почети да будемо оно што јесмо и испољимо своју аутентичност - објаснио је психолог.

 

Како то постићи?

Лична аутономија се, како каже Саша, ствара развијањем свјесности те капацитета за блискост и спонтаност.

 

Свјесност

- Свјесне особе се налазе у садашњости, те свијет/појаве око себе виде онаквим какве заправо јесу, без уплитања старих идеја и сјећања о тој појави. Оне су контакту са својим тијелом и емоцијама те реагују у складу са њима.

Замислимо ситуацију младе особе која је у дјетињству посматрала конфликтан брак родитеља и усвојила идеју да брак и партнерски односи треба да тако изгледају. Велике су шансе да ће она ступати и несвјесно бирати управо такве партнере/ке са којима ће имати конфликтан однос као и родитељи. Међутим, свјесна особа, са друге стране, има развијену свијест о себи да у партнерским односима преузима улогу или имитира једног од родитеља и свјесна је посљедица да такво понашање води у конфликтне односе. Управо због развијене свијести о себи и ситуације у којој се сада налази, она може да бира да ли ће наставити путем својих родитеља или ће изабрати неки други пут који њој више одговара и који је у складу са њом - објаснио је он.

 

Блискост

Бити близак са неким значи бити спреман допустити тој особи да вас види онаквим какви заправо јесте. Блискост подразумијева пружање њежности, пажње, емоционалне топлине и љубави према другоме. Постоје различити разлози зашто људи себи бране блискост.

- Можемо наставити са ранијим примјером особе која је посматрала конфликтан брак родитеља. Могуће је да је управо због таквог искуства ова особа закључила да блискост није добра, да је опасна, да је пуна туге и бола, те да води у свађе и затим донијела одлуку да је за њу најбоље да не буде блиска са другима. Међутим, истраживања показују да управо квалитетни односи, прожети прихватањем, љубављу и интимношћу са другима, директно позитивно утичу на квалитет нашег живота и доживљај испуњености. Аутономне особе прихватају себе и преузимају ризик да се дају другој особи, свјесни да и ако дође до проблема у односу могу да се изнесу са њима и то им даје слободу да буду шта јесу, без потребе за изградњом неке “савршене” слике себе - наставља причу Саша.

 

Спонтаност

На крају нам остаје спонтаност као способност да бирамо оно што желимо да радимо и будемо.

- Спонтане особе су ослобођене различитих “морања” која су им наметнута од друштва и околине. Они се понашају у складу са собом и својим капацитетима која посједују овдје и сада, те су свјесни својих права и читаве лепезе понашања којима могу да располажу у различитим ситуацијама. Тако особа из примјера може да осмисли различита рјешења за конфликтан брак: може да се јави на брачну или индивидуалну терапију, иако можда околина мисли да је то за “лудаке”, може да тражи развод, иако јој сви говоре да треба да сачува брак због дјеце, или да смисли неко друго рјешење којим ће бити задовољна  - објаснио је Рисојевић.

Вријеме и ангажованост

- Напосљетку, важно је рећи да нисмо могли пуно утицати на оно што нам се дешавало у дјетињству и да наше искуство остаје важан дио нас и чини нас јединственим. Међутим, сада када смо одрасли имамо шансу и капацитет да градимо личну аутономију, а за то су потребни вријеме и ангажованост. Психотерапија нам тај пут може олакшати јер омогућава увид у увјерења, забране и “морања”, која смо усвојили и која нас коче у достизању аутономије - нагласио је Рисојевић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана