„Шарабант” из Сарајева постао новосадска атракција

Анадолија
„Шарабант” из Сарајева постао новосадска атракција

Новосађанин Александар Шараба не спада у познаваоце аутомобила, али за онај који вози више од двије деценије посебно је везан. Његово неуобичајено возило изазива посебну пажњу учесника у саобраћају, како оних који су за воланом, тако и пролазника. Јер љубичасти трабант кабриолет без врата је, вјероватно, једини такав примјерак у Србији.

За њега то није аутомобил, већ прије свега део „породичне сребрнине” који има много већу вриједност од пуке испомоћи да се са једне тачке превезе на другу. Сваки паркинг гдје Шараба паркира своје возило претвара са у изложбени простор, јер многи искористе прилику не само да се фотографишу уз кола, већ и да сједну у аутомобил, пошто нема врата, па је потпуно приступачан знатижељницима. Због тога познаници власника овог примјерка који подсјећа на нека давна времена, када је много тога било другачије, зову „Шарабант”.

Овај програмер по струци родом је из Сарајева гдје је и започела прича од љубичастом трабант кабриолету. Тамо је његов отац 1991. године купио овај примјерак.

„Сви трабанти су имали тако луде, дречаве боје. Увезао их је 'Компас' за море, да се у љетњем периоду могу изнајмљивати за вожњу. Колико сам упознат, они су увезли 15 комада. Нешто кратко издавали те аутомобиле на мору и онда их, из ко зна каквих разлога, распродали. А један од њих, овај љубичасти је купио мој отац. Буквално му је у кафићу пришао човјек и питао га 'о'ш купит' кола?' И отац је купио. За хиљаду марака”, причао је за Анадолију Шараба.

Рат у Босни и Херцеговини одразио се и на животни пут љубичастог трабанта. Био је извијесно вријеме у Власеници код очевог пријатеља који га је онда довезао у Србију, односно Нови Сад гдје се настанила породица Шараба. Александар је у Нови Сад дошао 1994. године да студира електротехнику и ту остао. А са њим и љубичасти трабант.

Како објашњава, ови кабриолети нису истог дизајна као регуларни трабанти. Аутомобил изглед као мини џип. Четворосјед. Два сједишта напред, клупа позади. Точак му је назад, прави мали теренац из Источне Њемачке. Овај примјерак произведен је 1987. године. А, упркос зубу времена, нијанса љубичасте није се мијењала јер се Александар труди да изгледа исто онако као кад је први пут купљен.

„Возим га од 1997, 1998. године. Кад вријеме дозвољава. А преко зиме га упакујем, и откривам чим се вријеме намјести за поновну вожњу”, истиче Александар.

Како наводи и даље га изненађује чињеница да је трабант толика атракција. Било је идеја да вози младенце на свадбу, чак и позива да аутомобил буде реквизит у споту, али се од тих идеја није далеко одмакло. Напомиње да је послије очеве смрти љубичасти трабант постао још важнија успомена како на нека друга времена, тако и на оца који га је купио и да не постоји новац за кога би га продао.

„Таквих трабаната има највише по Њемачкој. Цијене неких примјерака иду и до 10.000 евра. Али, овај мој има сентименталну вриједност и за мене немјерљиву цијену. Кад год би се неко интересовао за цијену рекао бих - није на продају”, категоричан је Александар.

Колико му је овај трабант важан свједочи податак да нема другог аутомобила у својој гаражи. Чак није ни покретао процедуру да га региструје као олдтајмер, иако за то има све предуслове. За њега је то аутомобил који је у возном стању и, на неки начин, дио породице. Али је за велики број људи то јавно добро, управо због одсуства врата, па неријетко Шараба затекне људе како сједе за воланом аутомобила док их други фотографишу. Због тога је морао да аутомобилу да изведе неколико интервенција.

„Морао сам да уградим скривено дугме да могу да угасим струју. Јер се дешавало да паркирам аутомобил, одем негдје, дођу неки клинци да се играју, упале свијетла и испразне ми акумулатор. Сада сам уградио прекидач, па могу да притискају шта хоће”, кроз осмијех прича наш саговорник.

Александар је, иначе, познат међу Новосађанима и по организовању занимљивих мултимедијалних паб квизова које је назвао „Шарабеница”. Ти квизови су препознатљиви по духовитим питањима из разних области, а прате их музика и видео-прилози.

Као некадашњи активни учесник паб квизова, са пријатељима које је управо упознао на тим квизовима основали су неформалну групу „Квизни штаб”. Прво су наступали на паб квизовима, а прије неколико година почели су и сами да их организују.

„Има нас десетак. Сви имамо своје послове и обавезе, али смо договорили да свако од нас периодично припреми један квиз, како би се ти квизови одржавали једном седмично. И то нас не оптерећује. Јер тако испадне да на сваких мјесец-мјесец и по један од нас организује један квиз”.

Важан сегмент ових квизова јесте да сав финансијски приход од учешћа екипа иде у хуманитарне сврхе, док су пабови у којима се организују квизове задужени да обезбједе награде најбољим екипама”, истиче Шараба.

Увијек бирају да помогну онима који имају здравствени или неки други проблем а непознати су јавности, односно за њих се не организују јавне кампање за прикупљање помоћи. До сада су по том основу уплатили више хиљада евра. Ипак, ово удружење које се појавило много раније од „Кризног штаба” и коронавируса, морало је да устукне пред рестриктивним мјерама које су уведене. Али, потреба за „гимнастиком мозга” утицала је и да се током карантина организују и онлајн квизови. Али, још нису обнови свој рад, поготово што се ситуација с короном погоршава, па су и шансе мање да ће бити ускоро паб квизова у организацији „Квизног штаба”. Ипак, Шараба и даље скупља материјал за неке нове прилике и квизове.

„Мени је занимљиво шта сам и неке филмове и серије почео гледати, па и неке бендове почео слушати због квиза. Јер на квизу чујеш за то и онда дођеш кући и претражиш по интернету о тим појмовима. Занимљиво код прављења питања јесте што нисмо свијесни ко шта све зна. Деси се да дам неко питање за које очекујем да је прелако, а испадне да није, а, опет, деси се да нешто што је мени тешко на квизу сви знају. Има ту и генерацијски јаз па се неки за нашу генерацију подразумијевани појмови за њих не подразумијевају поготово у области музике и филма. Али оно што је веома важно, јесте да је на тим квизовима загарантовано добро дружење и да можемо помоћи некоме. На жалост, сада је наш ’Квизни штаб’ пасивизиран, али се надам да ће вријеме кризних штабова проћи и да ће наш штаб поново бити актуелан”, каже Александар Шараба.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана