Сањар који је волио људе

Починио је самоубиство, скоком у Саву са моста Братства и јединства у својој 69. години. Данас тај мост зову “Бранков мост”.

Ћопић се истицао бујном маштом и сањарењем, што је доказао у многим својим текстовима. Углавном је описивао насељена мјеста, ливаде и села.

У Ћопићевим дјелима доминирају теме из живота људи из Босанске Крајине и Народноослободилачког рата. У многим текстовима појављује се његов омиљени лик, Никола (Николетина) Бурсаћ.

Сматра се једним од највећих дјечијих писаца рођених на простору некадашње Југославије.

Дјетињство

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашани под планином Грмеч.

У исто вријеме, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Aустроугарске.

Када му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, дједа Радета и стрица Ниџе.

Основну школу Ћопић је завршио у Хашанима, свом родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањалуци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу.

На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године.

Још као дјечак Ћопић је сањао да буде писац. Свој живот провео је у писању лектира и романа.

Прва књига коју је Ћопић прочитао била је “Мигел Сервантес” коју је, негдје у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа “Дон Кихот“. Сљедеће прочитане књиге биле су “Доживљаји једног вука”, па “Доживљаји једне корњаче”.

Прво штампано дјело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису “Венац” 1928. године. Већ као студент афирмисао се као талентован писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, а 1939. године је добио награду “Милан Ракић“.

Уочи Другог свјетског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Aприлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града.

Послије тога отишао је у свој родни крај, а почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током цијеле Народноослободилачке борбе. Све вријеме рата био је ратни дописник заједно са нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

Послијератни период

Послије рата неко вријеме је био уредник дјечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу.

Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан СAНУ и AНУБиХ.

Цијели радни и животни вијек послије Другог свјетског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по тадашњој Југославији и другим европским државама.

За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду AВНОЈ-а и Његошеву награду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

Књижевни опус

Прву причу Ћопић је објавио 1928, а прву приповијетку 1936. године.

Ћопић је био један од оних писаца који су вољели да пишу дјеци.

- То је силно уживање, писати за дјецу - једна чаробна и чудесна игра - причао је Ћопић.

Ћопићева прозна дјела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповједачком техником користећи свјеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају.

Ћопића су у доратним приповијеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, дјеца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумијевањем. У лирски интонираним ратним приповијеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Романи

Са успјехом се Ћопић огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме, приповијетке и новеле. Романи “Пролом“ и “Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а “Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмију чак и сопственој невољи.

Осим тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповједачким и хумористичким даром, у његовим дјелима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги.

Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, прије свега у збирци “Огњено рађање домовине”.

Бранко Ћопић је цијењен као дјечији писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је више од тридесет књига за дјецу, међу којима су и два романа.

Прогони

Почетком 1950-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и “Јеретичка прича” објављена у “Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу “Суданије Бранку Ћопићу” у којој је детаљно описана цијела хајка на писца.

Прогона је било много, па се претпоставља да су управо ти прогони и главни разлог његовог самоубиства.

Најпознатија дјела

Најпознатије приповијетке које је написао Бранко Ћопић су “Под Грмечом”, “Планинци”, “Људи са репом”, “Љубав и смрт”, “Башта сљезове боје”...

Када су у питању романи ту су најпознатији “Глуви барут”, “Делије на Бихаћу”, “Осма офанзива” и друге.

Међу дјелима за дјецу се истичу “Јежева кућица”, “Доживљаји мачка Тоше”, “Орлови рано лете” и “Магареће године”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.