Психотерапеут Жељко Шарић о самоидеализацији: Процес у којем фантазирамо о бољем себи

Александра Маџар
Психотерапеут Жељко Шарић о самоидеализацији: Процес у којем фантазирамо о бољем себи

Трагични геније Ото Вајнингер писао је да је љубав заправо процес у којем пројектујемо своју идеализовану слику себе у другу особу и тиме открива да смо у ствари заљубљени у идеализовану слику себе самих.

 

 

 

Ми, по Вајнингеру, маштамо о својим идеалним особинама, желимо их, а кад се појави одговарајућа личност другог пола, она постаје само медиј у којем се настањују те наше особине. Да ли због тога заљубљеност одликује тако снажна и слијепа страст? На сличан начин, шпански филозоф Ортега и Гасет пише да су шпански рудари имали обичај да уберу младу дрвену стабљику, огуле кору и убаце тај комад стабљике у рудник. Сутрадан би извадили тај дрвени прут који је сад био предиван предмет прекривен сјајним кристалима соли. Та метафора са кристализацијом за Ортега и Гасет је објашњење како долази до идеализације љубљеног бића у души заљубљеног човјека.

Занимљиву причу о овој интересантној теми самоидеализације за овај број “Гласа Плус” припремио нам је психотерапеут у едукацији Жељко Шарић.

- У контексту ових прича самоидеализација би био један привлачан процес у којему машти дајемо крила и фантазирамо о себи као бољем, исправнијем, љепшем, успјешнијим и моралнијем човјеку. Као што у заљубљености истински желимо бити што бољи, племенитији, храбрији и праведнији, да ли и у самоидеализацији радимо то исто? Напротив, самоидеализација је одбрамбени неуротични механизам којим покушавамо надомјестити своје отуђено реално ја, покушавамо изградити идентитет који је разрушен у сувише неповољним околностима одрастања - објашњава Жељко.

Самоидеализација је, додаје он, процес који започиње у дјетињству усљед негативног односа у којем су родитељи сувише заокупљени својим егзистенцијалним проблемима и неуротичним потребама и умјесто пружања аутентичне љубави, намећу се дјеци путем доминације, застрашивања, заштићивања, љутњом или равнодушношћу.

- У таквом окружењу дијете не ствара осјећај припадања, повјерења којим би развило здраво самопоуздање, већ ствара осјећај изолације, несигурности и анксиозности. На несвјесном нивоу дијете бира различите путеве којим ће изаћи на крај са људима како би умањило своју базичну анксиозност, а губи своју спонтаност и природност. У машти дијете зида своју дивну грађевину својих прекрасних особина и остварених жеља како би задобило никад изграђено самопоуздање - казао је он.

Самоидеализација током одрастања остаје да пребива у карактеру личности прекривена високим животним аспирацијама и идеалима.

- Проблем са самоидеализацијом се најчешће открива у психотерапијском процесу када особа која стреми високим циљевима, да буде савршена у свом послу, да буде најбољи родитељ, одличан брачни партнер, а најчешће буде паралисана усљед расипања времена и енергије. Провалија која дијели њено реално ја и њено идеално ја изгледа непремостива. У замишљању остварења жеља она као да их је досегнула, постала савршена особа каква жели. Таква особа не може реално да сагледа себе, своје могућности и способности и да трајно улаже напор да оствари своје циљеве. Не може да ужива и истраје у тешком и еволутивном процесу мијењања својих навика - прича Шарић и појашњава да она гради лажно самопоуздање скоком у машту, гдје се постиже савршенство и све је могуће и оствариво.

Таква самообмана је кратког даха и особа која је живјела у свијету сањарења запостављајући своје стварне могућности пада задњицом на чврсто тло бивајући депримирана и озлојеђена.

- Лијечење од неуротичне тежње самоидеализације је пројекат дезилузионизирања, процес прихватања и сагледавања себе као реалне личности са свим својим манама, ограничењима, али и са својим способностима и моћима. У том процесу требамо одустати од својих илузија и разумјети да су наши превелики захтјеви настали унутар неповољних околности у којима нисмо добили потврду наше вриједности и безусловне родитељске љубави. Тај процес освјешћења је тежак и болан. У њему губимо неограничене измаштане моћи и могућности, прихватамо своја људска ограничења попут смртности, старости и болести, али и поред тога можемо уживати у развијању наших природних могућности и остварења наше личности - закључује причу Шарић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана