Психолог Снежана Јонџа: Дјеца постају размажена због недостатка граница

Размажена дјеца нису својим понашањем баш драга многима, размажени одрасли исто тако. Зашто је то тако и зашто је и коме размаженост проблем?

Дјеца кад су мала не разликују себе од своје жеље. Кад нешто желе а родитељи им то не дају, они мисле да их родитељи не воле. Због тога плачу и буне се. Родитељи не воле да њихова дјеца нису срећна, али многи родитељи знају да дјеца некада морају да буду несрећна у датом тренутку како би научила да одгоде задовољавање своје жеље.

Кад дјеца науче да одгоде своје жеље уче да се боље прилагоде у овом друштву и као одрасли имају бољу предиспозицију за задовољство и срећу. Неки родитељи мисле да нису добри родитељи ако су њихова дјеца тренутно несрећна те се они веома труде да њихова дјеца стално буду срећна и испуњавају све њихове жеље. Таква дјеца одрастају обасута пажњом а без постављених граница. 

Размажена дјеца постају размажена, не због превише љубави, већ због недостатка граница!

Дјеца која су размажена научена су да размишљају само о својим потребама и жељама. Они су одрастали као принчеви и принцезе о чијим су жељама сви размишљали и трчали да им их испуне. То значи да су они научили и да је довољно да они не буду срећни или да заплачу па да се око њихове жеље неко побрине. Свијет се окреће око њих и они су најважнији.

Тај концепт може да функционише док та дјеца не крену у вртић или школу, односно док не закораче у заједницу. Кад закораче у заједницу одједном се сусрећу са тим да они више нису најважнији, да има још једнако важних, али за њих то често не буде прихватљиво. Они покушавају да свијет натерају да се врти око њих, а кад не успеју у томе, бивају несрећни.

На једном од едукација за родитеље коју сам држала, дошла је мајка дјечака који је тада ишао у други разред основне школе. Са њим у разред је ишла дјевојчица која је сједјела сама. Тако је жељела. Сматрала је да нико није довољно добар да сједи са њом.

Питање је, да ли је та дјевојчица срећна са доживљајем себе и других. Научена је да је она најважнија. Да су други мање важни. Да су њене жеље најважније и да НЕ није опција. Кад закорачи у заједницу која не функционише тако, да ли је она и даље срећна и задовољна. Није. Зато што заједница не сматра да су она и њене жеље важније од неког другог.

У друштву у којем живимо постоје правила. Ако их не поштујемо, слиједе санкције. Значи постоји НЕ. Постоје посљедице. Исто тако у друштву да би се уклопио, неопходно је да истрпиш непријатност (сједења у школи, учења, рада на послу...) и ако нешто желиш да одгодиш испуњење тога послије обавеза или да одустанеш од неке жеље.

Ако особа није научила да трпи непријатност имаће проблема. Друштво нема за то толеранције. Много је лакше и безболније научити да трпиш непријатност фрустрације што нешто не можеш, док си у сигурном окружењу својих родитеља као мали, него кад си сам у школи. Ако још родитељи наставе да поткрепљују размаженост дјетета, проблем се продубљује. 

Када ми родитељи доведу дијете на терапију са 12 година и кажу ми да му/њој ништа не могу и да ја нешто урадим, ја им кажем да је касно. 

Емпатија и брига за друге се учи док је дијете мало.

Толерисање фрустрације и непријатности се учи док је дијете мало.

Раздвајања себе од својих жеља се учи док је дијете мало.

Ако не научи све то док је мало, дијете одраста у одраслу особу која је само себи битна и сматра да је проблем у другима. Људи који су размажени не долазе на терапију. Они имају проблема и са другима и са функционисањем у свијету. Али они не сматрају да је проблем у њима.

Сви око њих имају проблема са њима али они сматрају да проблем није у њима. Сматрају  да други треба да се промијене и да свијет треба да се промијени. Сматрају да други и свијет треба да се прилагоде њима. Тако да они иду кроз живот не бивајући баш срећни.

Бивају фрустрирани али не знају шта да раде са тим. Траже од других да нешто промијене и кад други одбију остају сами у проблему, не схватајући да није проблем у другима него у њима. Често имају проблема на послу јер не трпе ауторитет и правила. Тако да се тешко адаптирају на правила друштва. 

Када сагледамо ову слику одраслог размаженог човјека, важно је да се сваки родитељ запита: Да ли ово желим за своје дијете? Да ли се исплати гледати своје дијете понекад несрећно и исфрустрирано јер нешто не може? Да ли се исплати истрпјети непријатност гледања свог дјетета док плаче јер смо му рекли НЕ? 

Важно је запитати се да ли желимо да наше дијете буде краткорочно или дугорочно срећно. Да ли градимо капацитет за срећу тиме што му помажемо да научи да истрпи фрустрацију или тиме што му све дајемо. 

Дјетету је неопходно много љубави и подршке да би расло и развијало своје капацитете. Потребно је да га љубављу хранимо и подршкама заливамо. 
Поред тога, важно је да дјетету постављамо границе, да научи да неке ствари не може да ради и да неке ствари које не жели мора да уради. Да постоје правила и да их оно треба поштовати. 

Ако дјетету дате много љубави и научите га границама поставили сте одличне темеље за развој самосталног и срећног одраслог човјека. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.