Психолог Снежана Јонџа: Дјеца која науче да су важна, али да су важни и други, лакше ће живјети

 Није то онај класични мамећи умор који има већина мама, ово је додатни умор услед немоћи. Када се поведе тема о томе колико слушају деца, оне тек онда кажу да не знају шта да раде, да не могу да поставе границе јер се дете љути, плаче и оне не могу да гледају дете у том стању и онда попусте. Питају маме кад ће проћи та фаза јер им се дете буквално пење на главу и кућа је у хаосу, а она и муж исцрпљени од покушаја да уведу ред.

Почела је овако причу за "Глас Плус" психолог Снежана Јонџа о постављању граница у васпитању дјеце, јер, како каже, родитељи  из најбољих намјера и неизмјерне љубави вјерују да ако њихово дијете добије све што жели и ако се они потруде да оно буде стално срећно, да ће урадити најбољу ствар за дијете. Међутим, истина је другачија.

- Посао родитеља је да припреме дете за самостално функционисање у друштву у којем живе. То значи да је детету неопходно много љубави, али да су му исто тако неопходни циљеви и захтеви од стране родитеља да те циљеве испуни (наравно, у складу са годинама детета) - објаснила је Јонџа.

Дијете можда не жели да скупља играчке, пере зубе, кад порасте мало, да износи ђубре из стана или да поспреми собу и ради домаће задатке. Жели да добије све што жели сада и одмах.

- Стварање радних навика није пријатно, али је веома корисно како би се дете оспособило за самостални живот у будућности. Поред тога, када детету поставите циљ и захтевате од њега да нешто уради, ви му показујете да верујете у њега да то може, што је подстицајно за дететов развој и утиче на дететову слику о себи - објаснила је Снежана.

Важно је, наглашава она, да родитељи уче дјецу да не могу све да добију, те да када буду тужни и љути они су ту да их утјеше.

- Помоћи ћемо им да науче да не могу све да имају и да их то не унесрећује. Уколико дете то не научи у свом дому, учиће у свету, који неће бити тако нежан и неће му пружити подршку у превазилажењу неиспуњене жеље. Зато дете некад мора да буде "несрећно" у садашњости како би било срећније у будућности - казала је Јонџа.

Није све припрема за живот и не треба да буде. Дјеца док одрастају имају свој живот у којем су они такви какви јесу, у којем они желе да истражују, да уче, да се развијају.

- То је природна потреба сваког детета, да испитује своје могућности, да истражује свет. Не треба му то ускратити. Лепота дечије маште и чистота дечије знатижеље је непроцењива. Ако дете задржи у себи тај дух радости, знатижеље и способности да се изненади и обрадује животу, биће срећније и касније. На том путу је детету важно пружити подршку и љубав јер ће само тако и развијати оно најбоље у себи - сматра Снежана.

Када су границе у питању, тада говоримо о оним стварима које нису добре за дијете.

- За дете од две године је опасно да се игра са штекером јер не може да разуме струју, опасно је да истрчава испред аута. Поред тога, није друштвено прихватљиво да дете било ког узраста удара друге или их повређује на било који начин. Не може да добије сваку играчку коју жели. Не може да гледа цртаће колико оно то жели јер то није добро за њега. Значи, дете нема информације шта је добро за њега, а шта не. Дете мисли да је оно што се њему свиђа добро за њега, па би тако многа деца по цели дан јела слаткише и седела испред екрана гледајући цртаће - појашњава Јонџа.

Логично, родитељи су ти који имају информације о томе шта је за дијете добро, а шта не, и треба да дјетету забрањују оно што није добро за њега или за његову околину.

- Тако дете учи да буде слободно у кругу постављених правила. Правила која га уче да боље функционише у свету. Дете које сме да удара своје родитеље и при томе не добија за то санкције, онда почиње да удара и своје другаре и напослетку ти другари не желе да се играју с њим. Исход је да ће дете бити одбачено и да неће бити задовољно због тога. Ако научите дете да то не сме да ради и будете му подршка у том процесу, оно ће једноставно прихватити да су таква правила и помирити се с тим - прича она.

Посао родитеља је, додаје Јонџа, да воле и дисциплинују своје дијете, али тако да не користе насиље.

- Ако родитељи пропусте део дисциплине у васпитању, њихова деца ће можда бити срећна као мала, али како буду расла, наилазиће на многе изазове, а неће имати механизме да се суоче и превладају све те ситуације, па неће више бити срећна и задовољна - истиче Снежана.

Дјеца која науче да су она важна, али да су важни и други и да овај свијет функционише по неким правилима, лакше ће живјети свој живот.

- Лакше ће се уклапати у школу, на послу, у партнерским односима. Знаће да препознају шта желе, али и да одложе задовољство, а да их то не фрустрира и не ремети. Научиће да буду слободни у оним оквирима у којима друштво функционише и да проналазе меру за себе - закључила је причу Јонџа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.