Психолог Саша Рисовојевић: Сталном потребом за неким можемо изгубити личну слободу

Саша Рисојевић
Психолог Саша Рисовојевић: Сталном потребом за неким можемо изгубити личну слободу
Психолог Саша Рисовојевић: Сталном потребом за неким можемо изгубити личну слободу

Имати некога на кога можемо да се ослонимо, некога ко ће нам бити подршка у развоју или бити ту за нас у тешким животним ситуацијама је веома важно јер нам омогућује да лакше поднесемо изазове и патњу.

Међутим, када ово "ослањање" почне да представља сталну потребу и постане једна од главних карактеристика односа, у ризику смо да губимо личну аутономију, слободу и шансу за развој.

О чему се заправо ради?

Симбиоза је термин којим се у психологији означава "стапање" двију личности у једну, тј. када особе у односу доживљавају да зависе једна од друге. Симбиотски односи код одраслих се примјећују у различитим контекстима. Иако најчешће у партнерским, веома су чести у односима одрасле дјеце и родитеља, пријатељским односима, као и у пословним или сарадничким односима.

Симбиоза није нужно нездрава или патолошка.

Узмимо примјер новорођенчета. Беби су, да би преживјела, потребни њега и пажња родитеља и одраслих. Одрасли су јој потребни како би учила и развијала се у зрелу личност. Слична ситуација је и с особом која се тек запослила те је добила ментора како би савладала вјештине потребне за одређено радно мјесто.

Кроз однос са ментором, нови радник ће постепено усвајати нова знања и са сваким знањем постепено градити самосталност. У оба примјера видимо да и добар родитељ и ментор подстичу развој, те остављају простор за самосталност друге особе у односу. Из наведеног се види сав смисао симбиозе, а то је пружање подршке онолико колико је потребно, како би особе на крају из ње изашле као зреле и самосталне личности.

Међутим, ствари у реалности нису баш тако једноставне.

Вратимо се наведеним примјерима. Замислите да мајка редовно његује своје дијете, али иако је оно, рецимо, напунило пет година, и даље га храни, на још старијем узрасту пресвлачи, пере му руке и слично.

На примјеру ментора бисмо могли навести ситуације да ментор не допушта новом раднику да самостално обавља неки задатак и већину послова обавља сам. Све ово може бити вјешто упаковано у идеји "најбољих намјера" и љубави, али оно што је заједничко за оба примјера је да нема простора за раст и развој.

У овоме је суштина нездраве симбиозе.

Иако су примјери мало радикални, они добро осликавају најбитнију карактеристику патолошке симбиозе, а то је да особе несвјесно и скривено отписују способности других да мисле, уче и развијају се. У оваквим околностима и дијете и нови радник остају зависни од родитеља, тј. Ментора, и не могу да развију своју аутентичност и слободу.

Постоји и обрнута (инверзна) симбиоза.

Овај тип односа настаје када особа која би требало да добија подршку почне да пружа подршку ономе ко треба да је даје. У нашем примјеру то би значило да дијете брине о родитељу, а ученик о ментору. Да би до овога дошло, и ученик и дијете су се морали осјетити одговорним за добробит друге стране.

Овакве ситуације се дешавају када родитељ или ментор своје потребе испуњавају кроз другу особу. На примјер, родитељ може рећи дјетету: "Ти ме чиниш срећним", "Ти си моја једина љубав", "Ти си ми све" или у другим случајевима, када родитељ подстиче бригу дјетета о проблемима родитеља, отписујући своје способности да их сам ријеши.

Тако дијете развија осјећај да је оно одговорно за осјећања и живот родитеља.

Овај осјећај одговорности ће покренути различите доживљаје дуговања родитељу, као и доживљај безобразности, безобзирности и стида уколико дијете покуша да се осамостали и пусти родитеља да само о себи брине.

Да сумирамо

Симбиоза је здрава када реално имамо одговорност према некоме, те га подстичемо, колико му је потребно, да учи, расте и развија се до самосталности и зрелости. Можемо знати да смо у нездравој симбиози када отписујемо нечије способности да буде самосталан и развија се, или када осјећамо да то нама неко исто чини, те када осјећамо одговорност за некога ко би реално могао бити одговоран сам за своја осјећања и понашање.

 

Како изаћи из нездраве симбиозе

Излазак из симбиотског односа је увијек непријатан. Представља излазак из зоне сигурности на коју смо навикли и улазак у зону учења и развоја.

Захтијева постављање јасних и здравих граница у односима са другима и прихватање одговорности за властиту добробит, а враћање одговорности другима за њихову добробит и благостање.

Како би до овога дошло, потребно је да особа донесе низ нових одлука којима ће постепено градити своју аутентичност и личну слободу. Овај процес је захтјеван и тражи вријеме и посвећеност, али доноси непроцјењив осјећај личне вриједности, зрелости и самосталности.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана