Психолог Саша Рисојевић: Показати да смо рањиви може бити добро за нас

Саша Рисојевић
Психолог Саша Рисојевић: Показати да смо рањиви може бити добро за нас

Постоји група људи која се јако ријетко јавља за било какву помоћ или подршку, а на психотерапију или савјетовање не долазе или долазе тек након много времена трпљења патње. Код њих се не могу лако примијетити умор, бол или неко непријатно осјећање. Они вјерују да морају увијек бити “јаки”.

 

У чему је ту проблем?

Почетак проблема почиње управо са овим апсолутистичким захтјевима “морам” и “увијек”. Колико је реално и могуће да смо баш увијек у свакој ситуацији јаки? Иако ове особе успијевају до буду јаке један временски период, различите животне ситуације “тестирају” нашу издржљивост и много лакше бисмо их подносили уз подршку. Овдје се не мисли само на професионалну подршку, већа и на подршку коју можемо добити од блиских особа, пријатеља или породице. Поред тога, управо то непоказивање непријатних осјећања и настојање да останемо јаки смањује могућност људи да препознају да трпимо неку непријатност, чиме се смањује прилика за отворен разговор, а самим тим и прилика за успостављање блиских односа.

Замислимо особу која је доживјела значајан губитак, али блокира своје осјећање туге, које би за овакву ситуацију било очекивано. Она ће због увјерења да је бити тужан или рањив знак слабости много енергије трошити да сакрије тугу и бол, те ће настојати да остане “јака”. Међутим, не тугујући она, у ствари, онемогућује себи да се психолошки одвоји од изгубљеног објекта, а емоција остаје да се “таложи” у њој. Будући да многе непријатне емоције настају усљед незадовољења неке важне потребе или жеље, у случају блокирања туге, потребе за сигурношћу, припадањем и љубављу остају нарушене. Управо ово постаје извор патње, а ова патња наставља да се развија јер особа и даље неће тражити подршку, зато што је то знак слабости.

И тако укруг.

Особе са оваквим обрасцем размишљања и понашања постепено почињу да губе енергију, осјећају се напуштено или улазе у једно стање летаргије и незаинтересованости. Честа је ситуација да се развија и тзв. насмијана депресија. Стање у којој особа дјелује срећно и насмијано на површини, док је на дубљем нивоу несрећна и незадовољна, а због настојања да остане јака нема могућност да искаже аутентична осјећања.

Шта је узрок?

Када смо дјеца, ми идеју о томе какви треба да будемо и какве ће нас други прихватати и вољети добијамо на основу порука које усвајамо од родитеља и других важних особа.

Реченице попут “Прави мушкарци не плачу”, “Буди храбар”, “Није то ништа, то не боли”, “Стисни зубе” или похвале “Свака част што ниси плакао”, “Моје дијете је јунак” које добијамо од родитеља нам говоре да су то управо оне особине и понашања који су пожељни. Када смо дјеца, желимо да нас родитељи воле и прихватају, те усвајамо наведена понашања како бисмо то себи обезбиједили. Тако постепено прихватамо увјерење да вриједимо све док смо јаки и не показује било какав вид слабости.

Која је добра страна овога?

Функција оваквог понашања се огледа у томе да смо на овај начин добили похвале и прихватање важних одраслих, од чије његе и пажње смо као дјеца зависили. Ово понашање нам је омогућило да се осјећамо вриједним.

Али...

Иако је ово понашање било добро за нас када смо били дјеца, данас када смо одрасли нам отежава да се понашамо аутентично, да кажемо оно што мислимо и покажемо шта осјећамо, те себи ускраћујемо шансу за блиске односе и повезаност са људима. 

Гдје је рјешење проблема?

Прихватање себе какви јесмо, те усвајање увјерења да као људи вриједимо безусловно, без обзира на наше особине или мане, води ка томе да нећемо ни имати потребу да доказујемо нашу вриједност, снагом или било чим другим. Самим тим наша борба да остајемо увијек јаки губи смисао.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана