Прошла је 81 година од усташког покоља у Драксенићу код Козарске Дубице

Јана Кезић
Прошла је 81 година од усташког покоља у Драксенићу код Козарске Дубице

Усташе су 15. јануара 1942. године у цркву у Драксенићу на превару довеле 360 људи и починили један од највећих злочина на овом подручју, након којег су на гомили остали само лешеви обливени крвљу, а једна од троје преживјелих с те “крваве литургије” била је моја мила бака Мара Благојевић, рођена Пушибрк.

Овим ријечима разговор за “Глас Српске” започео је Марин унук, сада већ пензионисани просвјетни радник Живко Губић (72) из Козарске Дубице. Ове године, на Мали Божић, обиљежена је 81 година од страдања Срба, које су усташе 1942. године убиле у цркви. Живко је за наш дневни лист испричао сјећања баке Маре, како она никада не би пала у заборав.

Бакине приче, како каже, сјећа се још од малих ногу те истиче да та свједочења, мили поглед и узнемирени глас никада неће моћи заборавити.

Накратко је подсјетио шта је то навело усташе да почине овај страшан злочин. Наиме, још од краја новембра 1941. ослобођењем Драксенића и Орахове, партизанске јединице су биле присутне у свим селима дубичке равни, а јединице другог батаљона су своју активност усмјериле према десној обали Саве, па су тако почетком јануара у Драксенићу, Демировцу, Међеђи, Клековцима и Пуцарима изабрани народноослободилачки одбори (НОО).

- Због процијењене опасности која им је пријетила од партизана, усташке власти одлучиле су да изврше напад и заузму села Доња Градина и Драксенић - каже Губић.

Напад је, прича, извршен 14. и 15. јануара 1942. године, а у њему је учествовало, према причама, 1.200 усташа и домобрана уз артиљеријску подршку.

- Бака ми је причала да су тога дана усташе кренуле по кућама редом и све људе позвали да иду у цркву, те рекли да ће им тамо одржати неко предавање или прочитати неки проглас. Оне који нису хтјели да иду или су били болесни, без обзира што су били дјеца, стари или изнемогли, убијали су одмах на кућном прагу - каже Губић.

Тако је у цркву дошло, прича, око неколико стотина људи и почело је малтретирање.

- Бака нам је причала како су их већ на самом улазу на вратима дочекивали са бајонетима, а они који нису хтјели ући одмах су убијени - прича Губић. Објаснио је да је веома мало метака испаљено, што је веома специфично за овакав масакр, јер су људе углавном убијали кундацима, сјекиром и клали бајонетима. Тако су 64 особе измасакриране до непрепознатљивости.

- Најстресније је било, када нам је причала, да су на олтар бацили дијете и говорили: „Гледајте како Српче пјева”. Они који нису могли гледати окретали су главу, а усташе су им прилазиле и говориле да ако не могу гледати не требају им ни очи и онда су им вадили очи бајонетима -  прича Губић, сав потресен.

Овај стравичан злочин, осим његове баке Маре која је у том моменту имала 35 или 36 година, сасвим случајно су преживјеле и Анка Павковић, са кћерком Радојком.

- Када су усташе пуцале, бака је пала и онда су лешеви падали преко ње, а ко год је показивао знакове живота одмах су клали и боли бајонетима, па је тако и она кроз некога добила три или четири убода - прича Губић.

Усташе су појединим дјевојкама на олтару сјекли дојке, а дјецу која плачу кундаком ударали у главу.

Када је неколико дана касније у Драксенић дошла једна група партизана на челу са Душаном Тороманом, прича, видјели су да из цркве преко прага тече крв. Затекли су стравичан призор. На штоку црквених врата били су прибијени човјек и жена.

- Почели су да преврћу лешеве и онда је бака показала трагове живота. Дотада се плашила да ће је убити ако се имало тргне. Мајка јој је лежала на ногама, била је заклана - прича.

Према подацима из књиге “Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941-1945” Душана Самарџије, више од 800 жртава усташког терора забиљежено је само у Драксенићу, а из 56 породица није преживио нити један члан. Нико.

- До шездесетих година с подручја дубичке равни није било војника, јер је на релацији од Дубице до Орахове било 236 опустошених домаћинстава. Али овај злочин, који се десио у цркви је застрашујући, јер је без скоро метка на звјерски начин побијено толико људи - каже Губић.

Ове страшне приче баке Маре, како каже, требало би да остану као нека врста свједочанства и опомене на нека не тако давна, али свакако страшна времена.

- Бака је након рата ишла и свједочити, јер је један од вођа усташа био млинар, који је био из Новске, али је био у усташама у Јасеновцу и она га је препознала. Избјегавала је бака причати о овоме свему, па сам је у неколико наврата питао за то, али би се она у том моменту сва изгубила - каже Губић.

Испричао је да је због њених ријечи постао атеиста.

- Говорила је ако је црква Божија кућа и ако има Бога, зашто се тим зликовцима није осушила рука, када су недужно дијете набадали на бајонет - прича Живко.

Испричао је још и да је Мара имала двије кћерке, али су оне у том моменту отишле с неким људима према Козари и спасиле се, а она се и сама након стравичног масакра упутила пут Просаре.

- Драксенић је надомак Градине и ако се у њу већ намјерава улагати, сматрам да ово треба бити бар пролазна станица да бар неко наврати, ово види и нешто чује о томе - рекао је Губић.

Да се о овом страшном злочину мало зна, како каже, свједочи и чињеница да су га дјеца на настави за вријеме протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата, након случаја када је усташа у Вуковару распорио једну Српкињу, јер је била трудна, питали како за вријеме Другог свјетског рата није било таквих звјерстава.

- Испричах им тада за то у Драксенићу, а они у шоку питају како за то не знају, никада нису чули. Веома је мало то све спомињано - рекао је Губић.

Губић каже да ће му осим бакиних прича, дубоко у сјећању остати још једна ситуација из дјетињства. Наиме, у основној школи су ишли у Градину на радну акцију крчења шуме.

- Крчили смо живицу и један старији колега почео је да копа рупу. На једном квадратном метру који смо ископали било је 16 лобања - рекао је Губић.

Нагласио је да му је веома драго што се о овим стварима сада више разговара.

Поред темеља старе цркве у којој се десио злочин, направљен је и нови свети храм који је посвећен јеванђелисту Марку, а који је освештан 2007. године.

Парох демировачки Саша Тошановић, који је у парохији већ пет година, каже да је стара црква која је сада порушена, била изграђена 1938. године, као јако модерна грађевина са сњегобранима, што је у тадашње вријеме било ријеткост. Испричао је да је ово страдање у народу познато и као “крвава литургија”.

- Имамо седам масовних гробница око цркве - рекао је Тошановић.

По злочину остала је, додаје, позната Вукмирова кућа у Гуњевцима гдје је 68 људи затворено и спаљено па Вукића кућа у Градини, као и много бунара као што је Даницин бунар у Међеђи који су били препуни.

- Још једна гробница је ту, по мени најпотреснија, женска, гдје лежи 75 измрцварених мајки и 25 раскомаданих дјевојчица, па у једној су 80 дјечака и стараца, па још једна има 83 или 84 наша мученика - рекао је Тошановић.

Испричао је да се многи сјећају 1953. године, када су из једног гаја близу цркве ископавали остатке побијених и доносили их у цркву, а они су сада у седмој гробници.

- Успио сам прочитати већ избледјели натпис на старој гробници коју смо обновили, гдје пише: “Потјераше нас 300 према Градини, на четвртом километру ножеви, овдје лежи нас 150, а осталима трага се не зна”. Што ће рећи да су се остали ту у шуми, према Градини разбјежали и да су њих 150 поубијали, гдје су пали ту су им кости и остале - рекао је Тошановић.

И данас, како прича, када парохијани ору, знају да изору понеку кост мученика.

- Цијела моја парохија прекривена је крвљу наших мученика и да смо принципијелни овдје у порту цркве када долазимо ми бисмо се изували, јер ово је заиста једно свето мјесто - каже Тошановић.

Успјели су, како каже, да сачувају те гробнице и да их отму од заборава, иако су биле веома оштећене.

Испричао је још и да су комунисти покушали да цркву, која је била спаљена, али није била срушена, потпуно склоне с овог мјеста, са жељом да је минирају, униште и разнесу. Међутим, једна мина је експлодирала и однијела руку једном од тих извршилаца и сви су се разбјежали. Остали су, како каже, бар темељи као свједочанство онога што се десило.

- Као што каже свети апостол Павле да се сила Божија у немоћи показује и умјесто да овдје коло воде они злочинци, који су побили овај народ, ми имамо ситуацију да народ овдје долази на Божић и на Мали Божић, па се окупљамо у овој цркви као што су се и они окупљали. Палимо бадњак и чује се дјечија граја - рекао је Тошановић.

У баш овој цркви, како каже, има највише вјенчања, али и крштења.

- Видимо како ипак живот побјеђује - закључио је Тошановић.

Предање

 Отац Саша Тошановић каже да му је ово најважније мјесто у животу.

- У Београду сам студирао и када сам долазио кући у Приједор пролазио сам увијек поред цвијета у Јасеновцу и стално сам осјећао неки чудан спој туге али и радости, због тога што се можемо молити за покој душе наших мученика - рекао је Тошановић.

Међеђа у којој живи, како каже, веома је специфично мјесто, а настала је од турске ријечи међа и ђа - сјевер, што значи сјеверна граница Турског царства, на обалама ријека Саве и Уне. На баш том мјесту, прича, су се три царства додиривала, Османско, Аустроугарско и Наполеоново.

- Постоји једно лијепо предање како је то једино мјесто гдје када пијетао запјева доле у Доњој Градини, гдје су наши мученици, чује се у сва три царства - рекао је Тошановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана