Приповијетка Иве Андрића “Писмо из 1920. године” злокобно актуелна и данас: Мржња од које се не може побјећи

Дарко Момић, Александар Стојановић
Приповијетка Иве Андрића “Писмо из 1920. године” злокобно актуелна и данас: Мржња од које се не може побјећи

Наш једини нобеловац Иво Андрић у својим дјелима је оголио идентитетске темеље БиХ и посебне и заједничке особености народа који живе на овом простору, а у једној од својих најважнијих приповијетки “Писмо из 1920. године” изнио је тезу да је “Босна земља мржње”.

Упркос томе што је неосновано и неоправдано оспораван, па и етикетиран од стране прије свега бошњачких политичких и интелектуалних кругова, Андрићева теза је актуелнија него икад, а приповијетка без икакве задршке може да се преименује у “Писмо из 2020. године”. Наши саговорници, угледни и признати политиколози, филолози и драмски умјетници из различитих углова закључују да се стање у БиХ пун вијек послије времена које је описао Андрић по мало чему разликује и са разочарењем закључују да Босна јесте земља мржње.

Професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић каже да је увјерен да нема онога ко није бар чуо за чувену приповијетку нашег јединог нобеловца. Он укратко објашњава да је то она чувена Андрићева прича о Босни као земљи у којој је мржња већа од њених планина, о љекару који бјежи од зла којим је дубоко натопљена и злокобно наткриљена ова несрећна земља, мржњи која диже човјека против човјека и затим подједнако баца у биједу и несрећу.

- Писац, наравно, говори о затуцаној вјерској и националној мржњи, али указује и на једну посебну сорту: “Одувек је у босанским грађанским круговима било доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других, прикривања мржње. У тим круговима дремају стари нагони и каиновски планови.” Љекар који заувијек одлази из БиХ сматрао је да је нечасно гурати под тепих ту мржњу, правити се да је нема и градити каријеру на флоскулама о цивилизацији, већ се бацио на њено изучавање да би је истјерао на свјетлост дана и тако кумовао њеном уништењу. Послије силних покушаја и много труда схватио је да је немоћан, а није желио и није умио да стане ни на једну страну - да мрзи и да га мрзе - објашњава Вуковић.

Ево нас равно вијек послије, наставља он, и као да је Андрић писао о 2020, а не о 1920. години.

- Данас је и сам Андрић предмет мржње. У БиХ је чак објављена књига у којој се Андрић назива - инспиратором геноцида над Бошњацима. Ко не вјерује нека слободно “прогугла”, а успут може провјерити и за остале писце и умјетнике. Ово чему свједочимо посљедњих деценија и година говори о беспријекорној пишчевој дијагнози тог проклетства и трагедије, упркос нашој нади да ће страсти бар мало спласнути, да су нас неки догађаји из непосредне прошлости уразумили, да смо нашли неке додирне тачке, да смо се култивисали над искуствима колективне трагедије. Преварили смо се, али то не значи да не треба вјеровати да постоје људи без те мржње, они који свој болесни шовинизам и аутошовинизам не сакривају иза грађанских парола, флоскула о цивилизацији. Они који не дозвољавају да их било ко и било шта затрује том мржњом, јер не желе да се 2120, 2220. и даље пишу иста писма о несрећи коју рађа мржња већа од босанских планина - каже Вуковић.

Свеопшта несрећа

Истакнути глумац Јосип Пејаковић, који је скоро цијели свој рад посветио управо феномену простора Босне, њених људи и свему ономе што ове просторе чини оваквим какви јесу, за наш лист каже да се Андрић кроз цијели свој рад посветио свеопштој несрећи овог простора.

- Он је Босну препознавао као добру земљу, али само за странце. Он је врло мало писао о људима из овог краја, за разлику од рецимо Ћопића или Селимовића. Он је описивао стање. А то стање се изгледа не мијења, оно остаје трајна вриједност и садржај ове Босне. Ја управо ових дана радим нешто на исту тему, која говори о потпуно истим стварима, али поновљеним у данашњем стању, а разлоге за то тражим у прошлости. Зашто она никада није била простор сређености? Зато што су утицаји са свих страна на њу били толики да она никада није могла бити своја. Дакле, никада нисмо сви ми овдје били своји. Тражили смо увијек срећу и несрећу тамо негдје на другој страни и касно сазнавали да је то грешка. Андрић није писао конкретно о томе, али је очекивао посљедице које ми данас имамо. Ту је његова снага, актуелност, савременост, вриједност - каже Пејаковић.

Андрић у једном дијелу приповијетке пише о народима у Босни, да “има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским или несловенским земљама”. Пејаковић као извор те мржње не види људе, него власт, домаћу и страну.

- Та енергија мржње никада није произилазила од обичних људи, она је само била основа и песница оних који су власт тражили на овим просторима. Они не бирају средства и ту разлике нема. Они врло лако то прогурају онима који о томе не знају ништа, јер стање ових простора је једноставно такво. Један предиван простор који су упропастили они који желе владати. И то је тако од те Андрићеве 1920. године. Он се надао да ће се наћи неко ко ће сачувати слободу, али се није нашао нико. Све је трајало као посљедица оних који су нису хтјели или нису знали владати овим просторима на један људски начин и искористили су средство неразумијевања, непоштовања оних другачијих - рекао је Пејаковић.

Нагађања

Он истиче љубав и мржњу као двије вриједности које су непромјењиве и које се прожимају овим просторима и да све зависи од тога када ће се између та два појма десити разумијевање.

- Тога овдје нема, тога недостаје. Потрошиш свој живот тражећи управо ту средину, а видиш да млади који треба то да пронађу за своју будућност, постану гори него они који су их таквим направили. Тровање том мржњом почиње од најранијег доба, то дијете у њој одраста и већ у пунољетству он не зна ни за шта друго, него за мржњу. Ови који траже разумијевање су забринути за своју дјецу, док ови који сију мржњу нису, јер њихова дјеца ће имати будућност у овако организованој земљи каква је данас БиХ. Они имају све, апсолутно све - наглашава Пејаковић.

Судбина јунака Андрићеве приче, доктора Левенфелда, као и многе судбине на овим просторима, одвела га је у свијет, гдје је пронашао срећу, постао успјешан и истакнут члан друштва, за шта у Босни никада није имао прилику.

Он прави везу са епидемијом вируса корона, која је приказ Босне на једном свјетском нивоу - они који не знају добили су могућност да управљају.

- Имају могућност да ме затворе, онемогуће, узму оно мало ваздуха и кретања, све да ми узму! Они то раде свјесно, незналице се боре са нечим о чему нико не зна. Код њих је она “не знам ништа о медицини, нити се трудим да нешто сазнам, али ја то радим”. Сви нешто нагађају и то је Босна. Увијек смо имали то “нешто” - закључује Пејаковић.

Професор на Филолошком факултету у Бањалуци Душко Певуља каже да Андрићева приповијетка под насловом “Писмо из 1920. године”, објављена 1946. године, представља један од његових најбољих литерарних текстова, али истовремено и један од оних који су погрешно интерпретирани, јер су у ову приповијетку учитавана она значења која се ни из њеног текста ни из њеног подтекста не могу ишчитати.

- Андрићев јунак, Макс Левенфелд на више мјеста каже: “Босна је земља мржње и страха”, а онда то у своме писму, исповједним тоном, детаљно образлаже. Да би обезбиједио вјеродостојност исказима свога јунака о овако комплексном проблему и да би поткријепио његову експлицитност, велики писац већ на почетку истиче наративни идентитет Макса Левенфелда, као јунака који с обзиром на поријекло, ни национално ни вјерски није оптерећен. Пошто у његовој породици, са обје стране има више вјера и нација, његов исказ, његова дијагноза Босне, нема никакву личну мотивисаност и у том смислу он је крајње растерећен. Његове опсервације су резултат изразитог посматрачког и аналитичког дара - објашњава Певуља.

Коријени

Када је ријеч о Андрићевом литерарном мајсторству и комплексним семантичким сноповима ове приповијетке, он истиче да треба нагласити и њен шири универзални карактер.

- У додатку сазнајемо да је Макс Левенфелд, који је тако убједљиво идентификовао и образложио мржњу као главни проблем живота у Босни и који је од те мржње побјегао, распродавши све што је имао у Босни, гине у Шпанији опет од мржње, као трајне иманенције људске природе. Другим ријечима, мржња није босански изум, али у овој земљи њена специфичност и посебан интензитет иду до међусобног сатирања. На једном мјесту Андрићев јунак каже: “Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима, традицијама и побожностима”, што су заиста разарајуће ријечи - каже Певуља.

А да је Андрић био у праву, наставља он, и да његова приповијетка, нажалост не губи актуелност, освједочили смо се деведесетих година прошлог вијека, али освједочавамо се и свих година након тога па и данас.

- Андрић у овој приповијеци, у којој о Босни казује наводно један странац, није улазио у коријене наведене мржње. А она је, према мом осјећању, у томе што у овој земљи није разријешено питање идентитета њених становника, што је оно фалсификовано (и данас се фалсификује) и што је то најважније питање за сваки народ, код нас постало ствар неког готово личног и појединачног самоодређења. То се можда најбоље види у језику, чији идентитет није под знаком питања са научне тачке гледишта, а који се различито именује и којем се прибављају неки произвољни идентитети. Све док хладне главе не разријешимо та питања, придржавајући се научних начела и европских принципа, све док их не препустимо науци која има своју процедуру, Андрићева приповијетка о којој је ријеч биће за све нас злокобно актуелна - закључује Певуља.

Три културе сјећања

Професор Ђоре Вуковић каже да су у БиХ одувијек постојале најмање три културе сјећања, које су, уз вјерску припадност, кључни конституенти националних идентитета.

- На та три различита сјећања, међусобно конфликтна и противрјечна, настављају се три самоинтерпретације, а на њима три политичке воље. Уз већ познати синдром “нарцизма малих разлика”, о три веома слична и блиска народа који крвљу цртају границе између себе да би нагласили своју различитост, постоје и различити митови о аутохтоности, а напослијетку из историјских искустава до данас очигледна су нам и стална мијешања и подстрекивања међусобних сукоба извана, мотивисана интересима страних сила - каже Вуковић.

Под уцјеном

Јосип Пејаковић каже да је трагедија овог простора и то што се никада неће сазнати прави број људи који су “нестали”.

- Ми смо сви под извјесном уцјеном овдје. Већину у овом друштву чине ови о којима сам претходно причао, њихова дјеца, насљедници и истомишљеници. Неких минорних десет одсто на читавом бившем југословенском простору мисли својом главом. Остало је све аморфна маса, која је залуђена, изгубљена, сиромашна, никаква. А они на власти у томе уживају и живе од онога што су у тим несрећама сами стекли као ратни профитери, нарко-дилери и друга средства до којих долазе - истиче Пејаковић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана