Преплићући прсте на писаћој машини исписали историју

Са колико жара, жеље за учењем и доказивањем су у редакцију  “Гласа Српске”, најстаријег дневног листа у Српској и БиХ, долазили они који су у његове странице уткали хиљаде вијести, извјештаја и репортажа, најбоље знају они сами.

Међу њима је и некадашњи новинар и уредник Пантелија Матавуљ, који је у јесен 1975. први пут закорачио у редакцију “Гласа”. Било је то доба када су новинари догађаје биљежили оловком на папиру, а вијести у редакцијама “куцали” на писаћим машинама произведеним у чувеној југословенској фабрици “Славко Родић” у Бугојну.

- На задатке смо одлазили пуни елана и жеље, па кад сакупимо нешто знања, куражи и искуства стизали бисмо у редакцију, гдје је све врвјело од писаћих машина. Као рој пчела који прави мед, тако смо и ми преплићући прсте на тим малим машинама исписивали странице историје - присјетио се Матавуљ, који је са “Гласом” пратио трендове и пензију дочекао за тастатуром компјутера.

Вијест је морала на вријеме стићи

Новинари су на задатке одлазили како су знали и умјели и ништа им, каже Матавуљ, није било тешко. Живјели су са професијом у коју су свакодневно улагали не само знање, него цијелог себе.

- Није било важно како ће се новинар снаћи, али вијест по коју је отишао морала је на вријеме стићи. Вијест је чудесна ствар, како онда, тако и данас - прича Матавуљ, присјетивши се како је хиљаду пута молио на рецепцији у хотелу или портира у амбуланти само да на минут “окрене” редакцију с њиховог телефона и саопшти ексклузивне вијести са терена.

У вријеме када су техника и уопште услови за рад у редакцији били прилично скромни, само упорни и истински заљубљеници у професију остајали су и опстајали. Редакција “Гласа” у то доба никада није била празна, присјећа се њен ветеран, и у свако доба дана, па и ноћи, могло се чути ударање по машини новинара док инспирисан љепотом краја, племенитошћу људи или свакодневним животним ситуацијама, мисли и осјећања преноси на папир.

- Све што је животно, то је вриједно и заслужује парче папира, па био то и онај најмањи стубац у новинама. И док чекаш да текст буде објављен, душа ти трепери, а кад ујутро новине зашуште у рукама, од љепоте умиреш читајући свој текст - рекао је Матавуљ, који је прошавши кроз готово све рубрике “Гласа” испекао занат и, како у шали додаје, искварио рукопис хватајући биљешке док су разни директори говорили “к'о из пушке”.

Убрзо потом постао је шеф деска, ударничког дјела и кичме редакције без којег нема новина.

- Радни дан смо започињали састанком на којем прегледамо најаве које су у то вријеме стизале телепринтером или телефоном. Потом су новинари одлазили на задатке. Имали смо двије “ладе”, којима се углавном одлазило на важне догађаје. Новинар је са терена морао бар до 14 часова да јави има ли причу, напише на машини, а онда уредник чита, исправља ако нешто треба, потом читају лектори, а онда текст иде у техничку припрему - рекао је Матавуљ.

Фотографијама испричали приче

А да новински чланак без фотографије није потпун најбоље знају они који су фотоапаратима овјековјечили најзначајније догађаје и на црно-бијелим, а касније и првим колор фотографијама сачували комадић историје. Осамдесетих година као двадесетогодишњак са фотоапаратом у руци у “Глас” је стигао и фоторепортер Миленко Шукало, не слутећи да ће ту остати пуне двије деценије. Мјесецима је као анонимни сарадник слао фотографије у новине, све док га тадашња уредница градске рубрике није позвала да види “с ким имају посла”. Љубав према умјетности коју је понио још из дјечачких дана уткана је у сваку његову црно-бијелу фотографију. Први фотоапарат купио је новцем који му је мајка намијенила за нове ципеле, а деценијама касније испоставило се да је и у старим ципелама закорачио правим путем.

- “Глас” у којем сам почео био је срце, окосница и будућност данашњег новинарства. Користили смо апарате са црно-бијелим филмом, а фотографије израђивали у двије тацне у фиксиру и развијачу. Израђивање филмова била је умјетност. Лабораторија у којој смо радили била је опремљена по свим тадашњим стандардима. Иако су фотографије биле црно-бијеле, имале су посебну драж, али и дуговјечност. Тим фотографијама стварали смо приче. Лепршао сам од среће када сам видио први пут своје име потписано испод фотографије у “Гласу”. Тај лудачки ентузијазам и данас ме носи - присјећа се Шукало и додаје да му је посебно остао урезан најтежи дио каријере у доба рата, али да је поносан што је фотографијама овјековјечио све славне битке и велика страдања Војске РС.

Све под “шпигл”, па у штампарију

Узалуд би било бритко перо новинара и оштро око фоторепортера да чланци и фотографије које су припремили не стигну на вријеме у штампарију. Некадашњи директор штампарије Боро Лубурић на праксу у “Глас” дошао је 1973. године, у вријеме када је штампарија овог листа прешла с високе штампе у којој се све радило с оловним словима на равну штампу.

- Био је то велики технолошки искорак јер је на равну штампу тада прешло свега пет или шест штампарија у Југославији. На новој и савременој ротацији америчке производње “Гос” почео се штампати “Глас”. Била је то револуција јер смо за сат штампали од 12.000 до 15.000 новина, а прије тога бисмо једва успијевали да добацимо до 1.000 примјерака. Текстови су стизали код техничког уредника, чији је задатак био да тачно прерачуна колико ће текст заузети простора, а колико фотографије и наслов. На тај начин је преламао страницу - каже Лубурић.

Текстови са фотографијама и техничким уређењем, такозвани шпигл, стизали су у штампарију у поподневним и вечерњим часовима.

- Сви текстови су морали бити поново откуцани, с означеним фонтом и освијетљени на уређајима “фотослог” те развијени на фотопапиру у ширини једног ступца. Текст је сјечен и лијепљен, као и наслови и остали елементи, док се на мјеста за слике лијепила црна флека у величини фотографије и након тога се снимала на филм. Фотографије су обиљежаване и снимане посебно те су монтиране на обиљежена мјеста на страницама. Потом се радила филмска монтажа страница које се заједно штампају па се освјетљавала и развијала “оффсет” плоча. По завршетку свих страница и плоча почињала је штампа новина на ротацији - појашњава Лубурић тадашњи компликован процес штампе и присјећа се мука када се појави “вишак” текста због лошег прорачуна, па је дежурни новинар са графичарима морао кратити и преправљати текст.

У трећем миленијуму у који је загазило човјечанство све је другачије. Новинари, фоторепортери и дизајнери наоружани су модерном техником, али је дефинитивно да је она убила дио духа на новинским ступцима и атмосфере у редакцијама. “Глас” и “гласовци” су зато и у овом сегменту новинарства истински свједоци свијетле историје.

Кад се по лажи путовало возом

Пантелија Матавуљ каже да млад новинар пун елана и жеље за доказивањем не осјети колико га професија из дана у дан меље. Без шала са колегама и ситних лажи, тешко би, каже, изашли на крај и сами са собом.

- Те ситне лажи и подметања биле су издувни вентил и освјежење за људе у редакцији. Тако једне прилике слаже колега колеги који је радио на црној хроници да је у једној општини муж убио себе па жену и каже му да трчи одмах док и други нису сазнали и да је најбоље да крене возом. Он усхићен стигне на жељезничку станицу и тражи карту, а на шалтеру му кажу да нема ни жељезничке пруге до те општине - присјетио се Матавуљ с осмијехом на лицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.